Izvor: RTS, 06.Jan.2014, 22:28   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Jelena Ristić, svetla strana Srbije

Kako izgleda ispit iz ekonomije kada je bodri Novak Đoković? Kako su jedno drugom bili podrška u vezi dugoj osam godina? Kako prijateljstva poput onog sa Robertom de Nirom pomažu u humanitarnim akcijama? O Novakovoj i njenoj želji da se u Srbiji dobre vesti dosele na naslovne strane, baki koja je naručivala pesme na lokalnoj radio-stanici za svaku njenu peticu. O svemu tome i još mnogo čemu, govori Jelena Ristić.

Razgovor sa Jelenom Ristić, devojkom Novaka Đokovića >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << i direktorkom fondacije koja nosi njegovo ime, počeo je u beogradskom Domu omladine. Povod - druženje sa mališanima iz hraniteljskih porodica i dodela novogodišnjih paketića.

Engleska verzija/English version

O Jeleni Ristić se u javnosti malo zna, iako je kao neizostavni deo svih Novakovih uspeha stekla veliku popularnost.

„Nisam osećala potrebu da iskačem iz okvira moje uloge, a to je da sam Novakova devojka. Ni sada je ne osećam jer stvarno uživam u životu i nemam potrebu da vičem na sva zvona, iako sam presrećna. Ja koristim priliku da pomognem nekom drugom. Imamo više mogućnosti nego neko drugi danas u Srbiji, i mi to koristimo na ovaj način", rekla je Jelena Ristić gostujuću u emisiji "TV lica" Radio-televizije Srbije.

Pomenuta akcija je samo jedna u nizu onih kojima se bavi Fondacija „Novak Đoković". U početku nije bilo lako nagnati ljude u inostranstvu da pomognu deci u „tamo nekoj Srbiji".

„Bilo je teško, ali s obzirom na to da imamo tako vrednog ambasadora poput Novaka, mnogo nam je lakše nego drugim fondacijama. On svojim ponašanjem na terenu i van njega motiviše ljude da izađu iz svoje zone sigurnosti. Tako su ljudi, najviše iz Amerike, vrlo darežljivi kada su u pitanju donacije", otkrila je Jelena Ristić.

Kada je jedna zemlja u stanju u kakvom je Srbija danas, teško je odlučiti se na koju stranu usmeriti pomoć. Za Jelenu i Novaka, međutim, dileme nije bilo kome se valja posvetiti.

„Mnogi ljudi se ne fokusiraju na decu, jer tu rezultati nisu vidljivi istog trenutka. Želimo da utičemo na sistematsko poboljšanje obrazovanja, uslova u porodici i društvu. Spremni smo da čekamo i deceniju, ako treba. Takođe, dece je sve manje. Mi odumiremo kao nacija. Ova deca će za 30 godina da naslede ovo društvo i da budu Srbija koju mi tako iščekujemo."

Prvi preduslov da biste pomagali drugim porodicama jeste da ste i sami srećno odrastali.

„Moji roditelji su moja dva anđela. Dali su mi krila da poletim visoko, i više nego što je možda bilo dozvoljeno u vreme rata, ekonomskih i političkih problema. Tu je i sestra. Moja cela porodica je moj oslonac i nešto što bih volela da i druga deca dožive."

Kada je sama bila mala, od Deda Mraza je želela samo jedno.

„Petice. Bila sam veliki štreber. Od malih nogu smo u porodici pričali o tome da odemo u inostranstvo da studiramo. A to je značilo da moramo da budemo najbolji u školi i da doprinesemo nekom stipendijom, jer roditelji sami to ne bi mogli da nam omoguće."

Srbija je zemlja u kojoj na naslovnim stranicama novina mahom stanuju loše i negativne vesti. Ljudi su to prihvatili kao neminovnost. Zbog toga i priča o njenoj vožnji gradskim prevozom u Beogradu, i prijatnim iskustvom sa kontrolorom u tom vozilu, dobija na značaju.

„Mi smo istrenirani da ne vidimo dobre stvari nego samo loše. Okrećemo strane na skandale i tračeve, a ne na neke lepe i pozitivne vesti koje će nam biti neka vrsta svetla u tunelu. Moja vožnja trolom nije značajna, ali mi je drago da je kondukter dobio pohvale. Ljudi retko uzimaju telefon u ruke i slikaju prijatne situacije, uglavnom su to saobraćajne nesreće, svađe, tuče. Zatvorili smo oči pred dobrim, a oko nas ga ima tako mnogo. Moja je želja bila da ohrabrim ljude da se fokusiraju na lepe stvari."

Razgovor je dalje nastavljen u Ljigu. U „Školici života", koja je uz pomoć Fondacije „Novak Đoković" otvorena u lokalnom naselju Kadina Luka, Jelena Ristić je govorila o tome kako je bilo ići u školu u Beogradu u zloglasnim devedesetim godinama prošlog veka. Tačnije, pričala je o incidentu kada su joj, na ulici, „skinuli" patike.

„Bosa sam se vratila kući. Moja tadašnja simpatija me je na krkačama nosila, da se ne isprljam. To je bilo na Dorćolu, gde sam na bazenu "25. maj" provodila letnji raspust. Nikada nisam razumela zbog čega su to radili. Ne znam da li su želeli da pokažu neku vrstu nadmoći, ili su im patike stvarno bile potrebne", govorila je kroz osmeh Jelena Ristić o nemilom događaju.

Došlo je vreme da, prvo starija sestra, a zatim i ona sama, odu na studije u inostranstvo. Rastanak je nešto sa čime se teško nose svi članovi porodice, ali niko kao majka.

„Za moju majku to je bio veliki šok. Ona nas ni dan-danas nikada ne prati na aerodrom, samo nas dočekuje. Toliko joj teško pada."

Kako bi rasteritila roditelje finansijskog tereta, Jelena je paralelno sa studiranjem u Italiji i radila.

„Svašta sam radila. Ništa mi nije bilo teško. Radila sam čak i u kladionici. Tamo mi je najteže bilo da se nosim sa duvanskim dimom (smeh). Radila sam za šankom i davali su mi bakšiš kada bi njihov tim pobedio. To je bilo interesantno."

Uporedo sa njenim školskim uspesima, Novak Đoković je beležio uspehe na teniskom terenu.

„Sa Novakom sam napravila balans u vezi. On je iz nedelje u nedelju napredovao u svojoj karijeri, dok se studiranje odužilo - tu je jedan ispit, drugi, nikad kraja. Zbog toga smo mi od svakog mog ispitnog roka pravili grend slem. Uvek smo poštovali jedno drugo i nismo jedno drugom ugrožavali ambicije."

U početku je, za njih dvoje, problem razdvojenosti bio gotovo pa nepremostiv.

„Kako smo se viđali, to je bila naučna fantastika. Ja sam studentkinja koja je finansijski jedva otišla u inostranstvo, a on je bio teniser koji isto tako nije imao para da finansira skup put. Avioni su za nas bili svemirske letelice, mi to nismo mogli da dostignemo. Dovijali smo se kako bismo se viđali, kako bi naša veza uspela. Ali on je čak dolazio i na moj ispit, sedeo je u poslednjem redu dok sam ja bila napred, što mu je profesor dozvolio. On tad, naravno, nije bio poznat. On je meni uvek pružao podršku, kao ja njemu na turnirima."

Nakon studija, Jelena se zaposlila, pa su počeli da žive zajedno. Ni to u prvi mah nije išlo glatko i bez određenih problema.

„Nakon tri godine našeg zabavljanja, došli smo do prekretnice. Odlučili smo da živimo zajedno. Međutim, u Monaku je mnogo teško naći posao. Sve je 'zatvoreno'. Ja sam se, igrom slučaja, zaposlila u jednoj naftnoj kompaniji. Radila sam tamo godinu dana i to je bila 'nemoguća misija' za našu vezu. U jednom trenutku Novak mi je rekao: 'Ljubavi, ne može ovako.' Dok sam studirala, tačno se znalo kada sam slobodna i kada mogu da mu se posvetim. Sada, na poslu, stalno sam bila u kancelariji i nije bilo mogućnosti da naša veza opstane. Zato smo tražili neko drugo rešenje."

Dakle, život devojke jednog sportiste pa još tako uspešnog i ostvarenog kao što je Novak Đoković, iziskuje mnogo odricanja.

„Devojka svakog sportiste mora da se odluči na kompromis. Njihove karijere su kratkog veka. Mi smo sa 35 godina mladi ljudi a oni su veterani. Kada se njihova karijera završi, onda je to ženino vreme. Do tada, sav fokus je usmeren na muškarca. Njihova profesija zahteva punu podršku kako bi mogli da izađu na teren i kažu: 'Nemam problema, ni ljubavnih, nikakvih, ja sam srećan čovek i mogu da se fokusiram na svoj posao'."

Medijski prostor ispunjen je vestima o dobrotvornim večerama u Njujorku i Londonu koje je organizovala Fondacija „Novak Đoković". Kada se pročita da je na tada prikupljeno i do dva miliona dolara, često se zaboravi sav trud koji je prethodno uložen kako bi se „face" svetskog džet-seta ubedile da pomognu baš jednoj školi u Ljigu ili „Školici života" u Kniću.

„Novac se prikuplja prodajom karata, donacijama ali i preko sponzora. Nama je Milutin Getsbi predložio tu strategiju, on ima mnogo iskustva i stvarno nam pomaže. Tako smo novac prikupili za ovu školu, ali i za još deset. Bez obzira na humanitarne večere, mi smo uspeli da privolimo potencijalne sponzore da oni, nezavisno od humanitarnih događaja, doniraju našem narodu."

Na pomenutim aukcijama ponuda je raznolika - kako to ljudi vole da kažu - „od igle do lokomotive".

„Svi ti milioneri namučili su se da zarade svoj novac i niko ga olako ne daje. Morate da budete veoma dobri prodavci. Imamo umetnička dela, egzotična putovanja, nakit, razna iskustva sa poznatim ličnostima, što je vrlo teško obezbediti. Mnogo začkoljica otežava prikupljanje novca. Čak i kada objavimo da je donirana određena suma, nama tek predstoji ogroman posao: da prikupimo taj novac jer ga ne dobijemo isto veče. Moramo da zovemo te ljude i podsećamo koliku su sumu novca obećali."

Kako uopšte ubediti slavne ličnosti da se pojave na jednom takvom događaju?

„Uz pomoć Milutina Getsbija. Uz pomoć ljudi koji se sa njima druže. Dolazili su nam mnogi, meni veoma drag Ričard Brenson, Ana Vintur, pa i Boris Beker. Između nas je uvek postojalo poštovanje i vrlo lep odnos sa Borisom - velikim humanitarcem. Što se tiče njegove saradnje sa Novakom i kako je do nje došlo, e to je van mog dometa i nešto o čemu ne želim da pričam. Takođe, Robert de Niro i njegova žena Grejs jesu naši prijatelji dugi niz godina, i oni su nam pružili podršku, maksimalno. Novak je širom sveta osvojio mnoge ljude i oni kada čuju njegovo ime, žele da dođu i pomognu."

Nije iznenađenje da ljude pre svega interesuje Novak i žele da s njim igraju tenis.

„U Americi su opsednuti tenisom, mnogo ga vole. Zadovoljstvo im je da kažu da su prebacivali sa Novakom Đokovićem, prvim teniserom sveta. I oni, čak i pre nego što počne aukcija, umeju da kažu kako su 'spremni da daju 200.000 dolara ako Novak dođe da igra s njima na njihovom imanju. Ma, 300.000 dolara'. Mi, nažalost, to ne možemo i oni moraju da se prilagođavaju Novakovom rasporedu. Imamo prostora za dva meča u toku godine, i baš je naporno da se to organizuje".

„Školica života" u Ljigu i dodela paketića spadaju u dobre vesti. Ono što, kao što smo rekli, Novaku i Jeleni mnogo smeta jeste to što se u Srbiji uglavnom plasiraju loše vesti. Oni žele da se dobre vesti probiju na naslovnu stranu.

„Mislim da možemo da se kolektivno izborimo za to, da krenemo da širimo taj trend. Moramo da istaknemo koliko je bitno da narod, umesto da kada ustane čita o tome 'ko je zaklao koga', 'ko je podmetnuo kome', čita 'sređena je šuma', 'zasađeno je drvo', 'pomogli su deci', 'opremili su bolnicu'. Kada to narod pročita poželeće da i sam nešto tako uradi."

Jelena Ristić i Novak Đoković su, velikim radom i trudom, obezbedili sebi visok životni standard. Ipak, umesto na nekoj elitnoj destinaciji, Jelena je odlučila da deo svog vremena provede u Ljigu sa njoj nepoznatom decom.

„Meni ništa nije palo sa neba. Kada neko gleda izdaleka to ne može da zna. Ja sam u životu dobila i više nego što mi je trebalo, jer se ja, baš kao i Novak, zadovoljavam malim stvarima. Srećna sam što imam priliku da podelim ono što imam sa nekim ko nema. Uvek bih to izabrala. Dolazim iz porodice koja je uvek delila kada je imala. Ja ne bih znala drugačije."

Porodica ju je naučila još nečemu...

„Ne želim da mi nameću mediji ili stereotipi kakva treba da bude devojka sportiste, to jest tenisera. Kakva treba da budem - to ja znam. To su me roditelji naučili. Ja se ne menjam zbog Njujorka, Londona, zbog toga što sedim u loži na Vimbldonu ili Ju-Es openu. Ovo sam ja, i Novak me voli zbog ovoga što jesam."

Postoji razlog zbog koga je prva „Školica života" otvorena baš u Ljigu. Jelena Ristić je tu provela veliki deo detinjstva.

„Svoje letnje i zimske raspuste provodila sam u Ljigu. Nisam igrala video-igrice, igrala sam se isključivo napolju. Moja baka je, za svaku moju peticu, naručivala pesme na lokalnom radiju. Svi su me u Ljigu znali po tim peticama."

Na samom kraju, dobijamo priliku i da upoznamo Jeleninog ponosnog dedu. Jeleni je najteže bilo da uvede javnost i u taj, za nju vrlo poseban i intiman odnos.

„Sa ovakvom decom uvek treba živeti i uživati. Ona su sve u životu. Od mojih unuka Jeka je bila uvek najbolja (smeh)."

Razgovor koji je mogao sa nesmanjenim žarom da traje u nedogled, tu se završio. Jeleni se spremala za otvaranje nove „Školice života", u Kniću.

Nastavak na RTS...