Izvor: Politika, 29.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ispunjenje vizuelnih želja
Eseji u knjizi „Uspomene na slikarstvo” izraz su duhovne bliskosti pisaca i slikara, ličnih afiniteta ili oduševljenja katkad nespojivim poetikama
U srpskoj književnosti oduvek je postojala težnja književnika da pišu o slikarima. Ivo Andrić, Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Isidora Sekulić, Todor Manojlović... Pesnik Dragan Jovanović Danilov, poznat kao autor mnogobrojnih napisa o slikarstvu, podseća nas i na imena Đovanija Papinija koji je pisao o Đorđu de >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Kiriku, Alberta Moravije i njegovu prvu monografiju o Leonor Fini, Hakslija koji piše o Pjeru de la Frančesku, Zbignjeva Herberta i njegove napise o renesansnoj umetnosti, Miroslava Krležu koji je potpisao najdelikatniji esej o Krsti Hegedušiću i, naravno, na Ljubomira Simovića ...
Ovom spisku dodaćemo još četvoricu naših uglednih pisaca čiji su eseji o savremenim umetnicima objavljeni u knjizi „Uspomene na slikarstvo” (Izdavač Umetnička galerija „Nadežda Petrović” iz Čačka, biblioteka „Ravnoteža”). To su Branko Kukić, Jovica Aćin, David Albahari i Svetislav Basara ili „poker asovi generacije” kako ih je nazvao urednik edicije i pisac Vladan Matijević na nedavnoj promociji na beogradskom Kolarcu.
Branko Kukić, pesnik i esejista, piše o Dadi Đuriću i njegovom slikarstvu „koje postavlja krajnja pitanja”, kao i o umetnosti Voje Stanića „koja se prostire od onostranog do svakodnevnog”. David Albahari bira Radovana Kragulja koji je, kao što kaže pisac, „i ne pokušavajući to da uradi, nacrtao moj život”. Drugi esej posvećuje Radomiru Reljiću, „opasnom slikaru” koji „ispada iz sistema”, a to je, kaže Albahari, najbolje što jednom umetniku može da se dogodi.
Svetislav Basara posvećuje redove „rafiniranom i metafizičkom” slikarstvu Vladimira Dunjića, ali i „Ničeu konceptualizma, monahu i mistiku” Slobodanu Eri Milivojeviću. Za Basaru, ovi umetnici su dva pozitivna ekstrema koji u ovom momentu proširuju tematski opseg srpskog slikarstva.
„Jednog lepog dana Era upisuje Likovnu akademiju i odbija da slika. Tamo, kaže, ima već dvestotinak njih koji to rade. Zašto i on to da čini? Zašto da ono jedino, u njegovom slučaju doslovno jedino što ima-život-uloži u matricu već pohabanu životima generacija. Beda modernog slikarstva možda se donekle može opravdati istrošenošću te matrice”, piše Basara u eseju „Mistični oblik konceptualizma”.
Zašto književnici imaju potrebu da pišu o slikarstvu?
„Verujem da imam slikarsko oko, ali mi nisu udeljene vične ruke”, reći će Jovica Aćin.
– Pišući o slikama, ispunjavam svoje vizualne želje. Slike su deo čuda sveta, pa ne mogu da ne pišem, čak i pričam o njima. Slike uvišestručuju svet. One su poput očiju kojim nas Bog gleda. Mistički rečeno, one su istovremeno i naše oči kojim gledamo Boga. Pri tome, kao pisac ne marim preterano da li Boga ima. Posle svake slike koja me dirne, svet je drugačiji. U neke stvari, u neke predele, situacije, izmišljene ili stvarne likove, u oblike, zaljubio sam se zahvaljujući slikama. Ponekad kod mene ta ljubav na prvi pogled dugo sazreva. Ponekad sam i neveran, ali umem da se starim ljubavima vraćam i ponovo zaljubljujem, kaže Aćin, koji piše o slikama Ljube Popovića „kao delu svojevrsnog imaginarnog umanjenja”, kao i o stvaralaštvu Milenka Miletića.
Za Dragana Jovanovića Danilova pisanje o umetnosti je oblik seizmografije, pažljivo proučavanje kako površinskih, tako i dubinskih potresa u njoj.
„Sebe vidim kao pratioca umetnosti iz drugog plana. U prvom planu su, dabome, sami umetnici bliski mom intimnom biću, a sa opusima zrelim za jednu temeljnu esejističku elaboraciju.”
Pisci pišu o slikarima i, obrnuto, u svojim delima neretko se služe slikarskim alatom: bojom i svetlošću. O tome su nam proteklih godina pripovedale izložbe umetnice Jelene Trpković. Bulgakov opisuje svetlost neba i meseca, Kiš u „Ranim jadima” opisuje ljudsku put, crvenilo lica, ruku. U opisima jadranskih ostrva Milana Milišića preovlađuju boje mora i zelenila, sunca, vina, ribe. Kod Danilova mnogi stihovi imaju svoje vizuelne analogone na slikama umetnika koji su ga uzbudili.
„Fenomen vizuelnog komuniciranja slika u tekstu najviše me uzbudio kod Šelija i Blejka. Mene kao pesnika zanima prizor. Prizor je, zapravo, drugačije uobličena stvarnost pomoću koje naša imaginacija pozlaćuje svet. Moj postupak u pisanju poezije je gotovo slikarski. Moj Homer je pesnik predgrađa, on malo toga izmišlja, već kao i slikari iz dobrih starih vremena slika po modelima koje je izmislio Svemogući”, kaže pesnik.
I slikari su bili pisci. Gogen je na Tahitiju sačinio jedinstvenu knjigu saakvarelima, dnevničkim i mitološkim zapisima, fotografijama, dokumentima. Kafkino crtačko umeće upoznali smo kroz knjigu „Šetnja po krovu” (Geopoetika) gde su crteži štampani uz priče i eseje Jovice Aćina.
Knjizi „Uspomene na slikarstvo” prethodilo je, u istom izdanju, delo britanskog autora Džona Berdžera (2006), istoričara umetnosti, fotografa, romansijera, pesnika, filmskog scenariste, dobitnika Pulicerove nagrade. Berdžer piše o Rembrantu, Mikelanđelu, Brankušiju, Fridi Kalo. Berdžerove eseje o slikarstvu objedinjuje zajednička tema: novi svetski poredak.
Eseji u knjizi „Uspomene na slikarstvo” izraz su duhovne bliskosti pisaca i slikara, ličnih afiniteta ili oduševljenja katkad nespojivim poetikama, a svaki od četvorice pisaca, njemu svojstvenim i prepoznatljivim rukopisom, dodatno boji opisivani likovni svet.
Marija Đorđević
[objavljeno: 01.03.2008.]
