Izvor: Politika, 29.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dugo putovanje u Jevropu
Crnogorski parlamentarni izbori – prvi u samostalnoj državi – suočili su nas s jednom pojavom, u velikoj meri, nespojivom s modernim poimanjem demokratije. Reč je o fenomenu – nesmenjive vlasti. Milo Đukanović je, naime, ponovo osvojio apsolutnu vlast i to nakon punih petnaest godina kontinuirane vladavine – što kao premijer, što kao predsednik republike. I to nije sve, jer nakon isteka najnovijeg četvorogodišnjeg mandata (a tu treba uključiti moguće ustavne akrobacije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u pravcu imenovanja predsednika republike u parlamentu na pet godina), Đukanović će biti u prilici da proslavi zlatni jubilej – dvadeset godina neprekidnog vladanja!
Pitanja koja se nameću sama po sebi glase: koliko je ova dugovečnost u vezi sa demokratijom? I da li proevropski kurs koalicije DPS–SDP predstavlja samo paravan iza kojeg se krije težnja za dugovečnim vladanjem po svaku cenu? Kritika koja ide u pravcu ocenjivanja nesmenjive vlasti kao nedemokratske, svakako nije po volji nomenklature koja vrši vlast, budući da ona sebe uvek sagledava u demokratskom ključu. Istina je, međutim, da se vlast koja nije smenjiva teško može okarakterisati kao demokratska, bez obzira na to koliko svoj legitimitet crpi iz tzv. slobodne volje građana, iskazane na izborima. Volja birača ni u kom slučaju ne opravdava uporno opstajanje koncepta nesmenjive vlasti, jer uvek treba imati u vidu širok spektar manipulativnih tehnika vladajuće strukture. U suprotnom bi, na primer, Gadafi i Lukašenko imali puno pravo da svoju višedecenijsku vladavinu ocenjuju kao demokratsku samim tim što je ista prethodno legitimno uspostavljena na izborima.
Bilo kako bilo, naknadno postizborno moralisanje, što se Crne Gore tiče, oslobođeno je ikakvog delotvornijeg efekta. Sociološko traganje za korenima dugovečnosti crnogorske vlasti je, međutim, druga priča. Jedan od osnivača sociologije kao opšte nauke o društvu – Nemac Maks Veber – davno je vaspostavio tri idealna tipa koncepta vlasti: racionalni, tradicionalni i harizmatski. Ukratko, prema Veberu, u slučaju racionalne vlasti, postoji pokoravanje legalno uspostavljenom bezličnom poretku i osobi – u granicama njihovog važenja. U slučaju tradicionalne vlasti, postoji pokoravanje gospodarevoj ličnosti, pozvanoj da to bude na osnovu tradicije – u granicama uobičajenog. I, na kraju, u slučaju harizmatske vlasti, postoji pokoravanje harizmatski kvalifikovanom vođi kao takvom, na osnovu lične vere u njegove uzorne osobine – u granicama vere u njegovu harizmu.
Uz napomenu da nijedan od navedenih tipova vlasti ne postoji u čistom obliku, ipak bi trebalo reći da se Đukanovićevo skoro dvodecenijsko održavanje na vlasti ipak da objasniti upravo pomoću navedene Veberove tipologije, kao i uz upotrebu neophodne doze tzv. sociološke imaginacije. U Crnoj Gori, po svemu sudeći, imamo posla s harizmatskim oblikom vlasti, gde jedan čovek vlada prvenstveno na osnovu sopstvene harizme.
Tri su bazična momenta pogodovala nastanku, razvoju i opstanku Đukanovićeve harizmatske vlasti. Najpre, reč je o mentalitetu naroda koji tradicionalno gaji blagonaklon stav prema vladavini autoriteta. Drugo, tu je Đukanovićeva lična harizma (simbolički iskazana u karakterističnom nadimku "britva") – iskovana u tzv. džemper revoluciji, ojačana u procesu političkog suprotstavljanja Miloševiću i, konačno, dodatno učvršćena ostvarenjem misije crnogorske državnosti. I, na kraju, treći, ne manje važan, momenat je odsustvo karakteristične harizmatske ličnosti u redovima crnogorskih opozicionih snaga. Odgovor na pitanje o dugovečnosti Đukanovićeve vladavine treba, dakle, tražiti u međudejstvu navedenih činilaca koji, svi skupa, održavaju u životu koncept nesmenjive vlasti u Crnoj Gori, a o čijim demokratskim potencijalima svakako treba kritički raspravljati.
Maks Veber, inače, navodi da harizmatska vlast (koja po svojoj suštini nije ni racionalna ni demokratska) traje onoliko dugo koliko i harizma onog koji vlada. U slučaju Crne Gore i na osnovu Đukanovićevog životnog doba, navedeni tip vlasti bi se mogao održati još mnogo godina. Racionalno pitanje koje bi se s tim u vezi moglo postaviti glasilo bi: da li će i u kojoj meri nedemokratski koncept nesmenjive vlasti usporiti Crnu Goru na njenom putu ka evroatlantskim integracijama? I da li će Evropa i ovoga puta imati razumevanja za svojevremeno najmlađeg premijera na Starom kontinentu?
Sociolog
Boris Jašović
[objavljeno: 29.09.2006.]
