Izvor: Vesti-online.com, 12.Dec.2015, 07:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Đeneral Paligorić

Poprilično ubijen u pojam posle razočaravajućih stavova dugogodišnjih prijatelja ("ma, gledaj svoja posla, mani se politike" ili: "kad bolje pogledaš, a koga bi drugog?"), dovučem se kući taman negde na polovinu "Čizmaša".

Vazda se zareknem kako više tragične filmove i serije neću da gledam, jer nam je tuge, tragedije i beznađa preko glave i u realnom životu, ali Mihajlovićevoj knjizi pretočenoj na mali ekran - ne mogu da odolim.

Nekako mi narednik Žika >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << M. Stanimirović (igra ga Miodrag Dragičević, debitant) prirastao za srce, onako neobuzdan i kratkog fitilja, ujedno i vojnik i uvređeno dete koga su odvojili od majora-roditelja Čiče. Žiku nepravda ubija, ali se s njom ne miri, ni po koju cenu.

Razmišljam tako dok ga gledam u ćeliji, kod istražnog sudije i sa dobroćudnim advokatom Softićem, ulazim u njegove teške misli tek ponegde izrečene kroz naratora, kad odjednom, u krupnom kadru - đeneral Paligorić.

I tada počinje antologijska scena iz romana: oči u oči, u četiri zatvorska zida, moćni i brutalni đeneral koji se do čina izdigao na tuđoj krvi, čovek koji je omiljenog Čiču proterao iz vojne službe u penziju, a s druge strane Žika, seljačić, rudarski sin, zadojen pravdom i pričama o junačkoj prošlosti, čista duša u uniformi.

Pljušte šamari osionog đenerala (maestralni Boca Diklić), sevaju zle oči, pršti pljuvačka izbezumljenog silnika, a narednik Žika M. Stanimirović sve jači, sve drskiji, sve hrabriji, dok iz probijenog uva curi krv.

- Gospodine đenerale, kad jednog dana crknete... Popišaću Vam se na grob! - cedi nesalomivo seljače iz rudničkog okna, u stavu mirno, pozdravljajući se zauvek sa vojnom službom i idući u susret neizbežnoj robiji.

- Nećeš ti, naredniče, dočekati da mi se popišaš na grob... - sikće Paligorić. - Jer, ja mogu odjednom da zgazim deset takvih kao što si ti. I više, ako hoću. I pobrinuću se da u zatvoru istruneš.

Ćuti Žika, grudi mu se nadimaju od gneva i nemoći, zna da đeneral Paligorić može sve to čime mu preti. Ali ne odstupa, sipa u lice sve što mu je na srcu, pomiren sa sudbinom, ali ne i sa nepravdom.

Kraj scene dočekao sam tako što mi je svaki živac treperio, pod snažnim utiskom dijaloga koji se završio besnim đeneralovim treskanjem vratima ćelije i istresanjem na upravniku zatvora. Znam, sve je to fikcija Dragoslava Mihajlovića, nije postojao Žika M. Stanimirović, nema đenerala Paligorića, ali ima mnogo takvih po čijim je likovima veliki pisac gradio svoje junake i antiheroje.

Taj isti narednik sa tek izraslim paperjastim brčićima u trenutku mi je vratio veru u hrabrost malog čoveka uhvaćenog u mengele moćnog ološa. Njegova poruka je jasna i slična onoj Lazarevoj - ne odlučujem da li ću ići u bitku po tome kolika je sila koja mi preti, nego po tome koliku svetinju branim.

A obraz je nekad u Srba bio najveća svetinja.

Zato, ne dajte da vas zaplaše razni Paligorići, palikuće i raspikuće, koje su umislile da su vlasnici i vaše zemlje i vaših života. Ispod maske silnika kriju se bedne duše, prestravljene od trenutka kada će sići sa trona.

Njihov smrtni strah je da će samo nemoćno gledati dok im se popišavate na karijeru, zato bi da vas zgaze, a neke će i zgaziti, sve dok ne završe na đubrištu istorije.

Đenerale Paligoriću, i tebi otkucava sat.

Nastavak na Vesti-online.com...