Izvor: Kurir, 13.Sep.2010, 10:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DOKAZIVANJE SNAGE
Pamtim priču mog ujaka koja odlično odslikava srpski mentalitet. Bio je dete kada je sa svojim najboljim prijateljem pošao na Moravu na pecanje. Trčeći prašnjavim seoskim putem, susreli su nekog nepoznatog čoveka. Oslonjen na motiku kojom je do tada okopavao kukuruz, ugledavši dvojicu dečaka, pripalio je smotani duvan. Kada su ga kulturno pozdravili sa dobar dan, umesto da otpozdravi, neznanac im je odgovorio:
„Vidi ti delija, pošli na pecanje! Je li, bogati, a ko je jači >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << od vas dvojice?“
Umesto da nastave svojim putem, prijatelj moga ujaka je kočoperno odgovorio:
„Ja! Ja sam mnogo jači od njega!“
Ujak i dan-danas ne zna kako je u njemu istog trenutka proradio čuveni srpski inat, ali nimalo se ne snebivajući, spremno je nadvikao svog prijatelja:
„Nije tačno čiko, ja sam jači! I to mnogo!“
„Pa ajde onda da vidimo ko je jači!“, spremno je, kao da je očekivao ovakvu reakciju dvojice mališana, nastavio neznanac.
Već sledećeg trenutka dvojica dečaka valjala su se po prašini na vrelom avgustovskom suncu, dok je neznanac bodrio čas jednog, čas drugog.
„U’vati ga za vrat!“, povicima je savetovao mog ujaka, da bi potom njegovom prijatelju glasno dovikivao da suparnika saplete i da ga baci na pleća. Dva do tada najbolja prijatelja, uhvaćena u koštac, nemilosrdno su se tukla u nastojanju da nekom neznancu dokažu ko je jači. Ubrzo, počele su da sevaju pesnice, da pljušte šamari i da se razmenjuju teški udarci ne samo rukama već i nogama. Cika i vriska dvojice dečaka ubrzo su nadjačali povike kojima ih je neznanac naizmenično bodrio. Jednog trenutka moj ujak se zapitao zbog čega se on uopšte tuče sa svojim najboljim drugom i komšijom sa kojim je odrastao. Ali i da je hteo da odustane, morao je da se brani od nasrtaja svog prijatelja.
Posle petnaestak minuta bespoštedne i nemilosrdne borbe, iznemogli, izgrebani i modri, dečaci su konačno gotovo istovremeno popadali u prašinu. Utihnuli su jauci i povici. Kraj improvizovanog borilišta zavladala je tišina. Ujak je tek tad primetio da je poprište ovog besmislenog megdana ko zna kada napustio onaj koji je inicirao tuču, ne sačekavši da vidi njen krajnji ishod. Neznanac se, prekrativši svakodnevnu dokolicu, ko zna kada vratio svome poslu, ne pokušavši ni da razdvoji sukobljene dečake. Umesto uživanja na pecanju i kupanju u moravskim virovima, dvojica dečaka završila su modri i krvavi u prašini seoskog puta. Pomirili su se tek početkom školske godine, u septembru, jer je ujaku dosadilo da sam ide u školu.
Često danas gledam Srbe kako se tuku oko nekih nevažnih i nebitnih stvari koje nam neko nameće kao sudbinski važne. Bijemo se do istrebljenja da bismo nekom neznancu, najčešće strancu, dokazali ko je jači, snažniji i pametniji. A u stvari samo sami sebi dokazujemo koliko smo glupi. Samo smo u retkim istorijskim trenucima na pitanje ko je jači od vas dvojice umeli da odgovorimo:
„Sada ćemo zajedno da te mlatimo, pa ti sam proceni ko te je jače tukao, taj mora da je jači!“
Četiri ocila, okrenuta jedno drugom leđima, uzalud nas sa srpskog grba upozoravaju na istorijsku činjenicu:
„Samo sloga Srbina spasava!“
