Izvor: Politika, 13.Avg.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Amerika piroman i vatrogasac
Spoljna politika SAD, koja se oslanja na ogromnu vojnu moć i gotovo neograničenu slobodu da vojno interveniše po svetu, pokazala se potpuno neefikasnom
Amerika ponovo bombarduje u Iraku. Zvanično, da zaštiti hrišćane od pokolja koji im preti od ozloglašene Islamske vojske Iraka i Levanta. Piroman još jednom izigrava vatrogasca. Napredovanje radikalnih islamista je posledica haosa koji su stvorili u toj zemlji. Njihovi vojnici su mučili i ubijali, a njihova politika je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << podstakla etničke i verske podele i uvukla zemlju u građanski rat između šiita i sunita. Iz ovog haosa se razvila oružana formacija džihadista koji se bore za islamsku državu Iraka i Levanta, koja je u početku bila povezana sa Al Kaidom, i koja je postigla značajni prodor u Iraku i Siriji. U Siriji je njenom napredovanju doprinelo naoružanje koje Amerikanci i njihovi zapadni saveznici isporučuju pobunjenicima, u čijim redovima su se džihadisti u početku borili protiv režima Bašara el Asada. Ovi „sveti ratnici”, koji su se istakli stravičnim masakrima nad „nevernicima”, sada su pred Bagdadom, i šiitska vlada, nemoćna da im se suprotstavi, pozvala je Amerikance u pomoć. Napredovanje fanatičnih boraca za islamski kalifat u Iraku i Siriji, ali i u Avganistanu i Libiji i na drugim mestima u Africi i Aziji, još jednom pokazuje kratkovidost američke politike zasnovane na intervencionizmu. Njihovi javni i tajni ratovi su doprineli da je svet postao izuzetno nesigurno mesto.
SAD su dugo koristile islamizam kao instrument spoljne politike kako bi destabilizovale periferiju Sovjetskog Saveza, a potom i Rusije i naterali je da se povuče iz centralne Azije i Kavkaza. Ovu strategiju rušenja komunizma preko jačanja islamizma primenjivali su od Avganistana do Bosne, gde su mirno nadgledali dolazak džihadista iz Sirije, Palestine, Jordana, Avganistana, od kojih je formirana i jedna jedinica u vojsci Alije Izetbegovića. Njihova tolerancija prema radikalnim islamističkim pokretima doprinela je da se razvije „internacionala džihadista”, mreža sa pipcima po čitavom svetu, od Azije, Afrike, Evrope do Amerike i Kanade.
A onda se ova taktika okrenula protiv njih. Atentat na američku ambasadu u Najrobiju 1998., a pre svega atentat 11. septembra 2001. godine na Njujork otvorili su novu eru u američkoj spoljnoj politici.
Hapad fanatika iz ove međunarodne mreže radikalnih islamista, čijem razvoju su delimično doprineli, prikazan je kao napad na zapadne vrednosti i poslužio je kao potvrda teze Semjuela Hantingtona o sukobu civilizacija.
Bušov „totalni rat protiv terorizma” pretvorio se u rat za zapadne vrednosti i civilizaciju, koji je dobio obeležje nekadašnjih kolonijalnih ratova koji su se često vodili pod istom devizom.
Edvard V. Said, slavni američko-palestinski teoretičar postkolonijalizma, primetio je da je u Hantingtonovoj analizi hladnoratovska paradigma „Zapad protiv ostatka sveta” ostala netaknuta. Opisao ga je kao ideologa koji hoće da od „civilizacija” i „identiteta” napravi ono što one nisu – monolitne entitete koji su mogući izvor sukoba – gubeći iz vida da su se civilizacije i kulture tokom istorije međusobno prožimale, dopunjavale i obogaćivale.
U Bušovom „totalnom ratu” nije izostala ni argumentacija o borbi Dobra protiv Zla, koja je bila dovoljna da zapadno javno mnjenje ostane u velikom delu pasivno pred rušenjem iračkih gradova i divljačkim iživljavanjem američkih vojnika nad civilima.
Ova retorika je doprinela da vojne pohode SAD i njenih zapadnih saveznika mnogi muslimani protumače kao novi krstaški rat Zapada. Pokolji civila koji su zataškani ili su ih pratila cinična obrazloženja, rasplamsali su mržnju prema Zapadu.
Trinaest godina nakon 11. septembra terorizam je dostigao neslućene razmere i podriva napore da se pronađe političko rešenje za sukobe na Bliskom istoku. Američka spoljna politika, koja se oslanja na ogromnu vojnu moć i gotovo neograničenu slobodu da vojno interveniše po svetu, pokazala se potpuno neefikasnom i doprinela produbljivanju političkih, verskih i društvenih podela u zemljama u kojima je intervenisala.
Ana Otašević
objavljeno: 13.08.2014.
