Izvor: Kurir, 15.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
A OD KUMA, „SARTID“
Za stečajnog upravnika određen Branislav Ignjatović, kum Nemanje Kolesara. Dug nije iznosio 1,7 milijardi dolara, već najviše 573 miliona
BEOGRAD - Prodaju smederevske železare „Sartid“ odradili su pravni diletanti i otud nebrojene nezakonitosti u čitavom postupku. Da su to radili pravni stručnjaci, možda bi i uspeli da celu stvar zataškaju. Ali, čim je Aleksandar Vlahović umešan, drugačije nije ni moglo da bude. Sem toga, posao je rađen po kumovskim i sličnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << vezama, pa je stečajni upravnik „Sartida“ bio Branislav Ignjatović, venčani kum Nemanje Kolesara, šefa kabineta Vlade premijera Zorana Đinđića - kaže za Kurir Jovan Radovanović, čija je firma „Patent inženjering“ oštećena kao poverilac „Sartida“.
Radovanović je i autor nezavisnog izveštaja o privatizaciji smederevske železare, koji je nazvao „Dosije pelikan“. Kurir će u nastavcima otkriti sve nezakonitosti, kao i obmane i zablude javnosti o činjenicama vezanim za „Sartid“. Jedna od najvećih obmana koja se proteže do današnjih dana jeste vest o prodaji smederevske železare, objavljena još u vreme „Sablje“, da će država preuzeti dug „Sartida“ od 1,7 milijardi dolara.
Pre svega, država nije preuzela dug, već se on namiruje iz stečajne mase, koju čine prodajna cena od 23 miliona dolara i neki manji delovi preduzeća koji su izuzeti iz prodaje. Nije tačna ni informacija da je dug železare iznosio 1,7 milijardi dolara, čime se želelo postići uverenje da „Sartid“ niko ne želi da kupi jer je opterećen prevelikim dugovanjima. Dug je iznosio maksimalno 573 miliona. Odnosno, toliko novca je potraživalo nešto više od 400 poverilaca „Sartida“, ali im je sud priznao samo 255 miliona evra. Za preostalih 318 miliona sporovi se vode ili su se vodili.
Takođe, prećutano je da su ulaganja „Ju-Es stil Košica“ u „Sartid“, prilikom poslovno-tehničke saradnje dve kompanije, bila obezbeđena hipotekama na imovinu smederevske železare, a sve što je uloženo vraćeno je slovačkoj filijali američke firme pre namirenja bilo kojih drugih poverilaca. Isto tako, ugovorom je „Ju-Es stil Košice“ stekao ekskluzivna prava u narednih 12 godina, što je imalo za svrhu to da prilikom prodaje preduzeća otera mnoge druge ponuđače za kupovinu „Sartida“.
Jedna od najvećih obmana je da je kupac „Sartida“ u stečajnom postupku bio američki „Ju-Es stil“. Međutim, kupac je bila holandska firma „Tarobi Beher“, preko firme „Ju-Es stil Balkan“, koju je u Beogradu osnovala u te svrhe. Zbog samog naziva „Ju-Es stil Balkan“, delovalo je kao da „Sartid“ kupuje srpska filijala američkog „Ju-Es stila“, što nije istina, ali je odigralo svoju ulogu. Istina je da je „Ju-Es stil“ tek pet meseci kasnije kupio „Tarobi Beher“, zajedno sa „Ju-Es stil Balkanom“, a to znači i sa „Sartidom“.
Dalje, promena imena „Sartida“ u „Ju-Es stil Srbija“ takođe je sporna, jer je ostalo pitanje da li je američki „Ju-Es stil“ uopšte dobio odobrenje od Vlade Srbije da koristi ime brenda „Srbija“.
Poznato je da je kupac oslobođen svih dugova „Sartida“, ali je javnosti nepoznato da nije oslobođen i potraživanja, što znači da novi vlasnik smederevske železare ne treba nikom ništa da plati, ali svi koji duguju „Sartidu“ moraju novom vlasniku „Ju-Es stilu“ da isplate ta dugovanja. „Sartid“ je plaćen 23 miliona dolara, a samo na lageru je bilo robe za 40 miliona dolara. Pored toga, ranije sklopljeni ugovori s Libijcima trebalo je da u „Sartid“ donesu još 30 miliona dolara. Iz ovoga se može zaključiti da je Srbija, praktično, platila kupcu da preuzme „Sartid“.[ antrfile ]
ZELENAŠKI UGOVOR PRED TUŽILAŠTVOM
Jovan Radovanović podneo je Republičkom javnom tužilaštvu zahtev da po službenoj dužnosti pokrene postupak pred nadležnim sudom da se ugovor o prodaji „Sartida“ proglasi apsolutno ništavim. Njegova inicijativa je odbijena s obrazloženjem da je zahtev za zaštitu zakonitosti odavno istekao, iako se od tužilaštva nije tražilo da podigne takav, već drugačiji zahtev. Naime, ugovor o prodaji „Sartida“ spada u zelenaške ugovore i mogao bi se po tom osnovu poništiti u roku od pet godina. Kako je potpisan 31. marta 2003. godine, taj rok ističe 31. marta ove godine. Međutim, po osnovu kršenja člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, koji kaže da je „ugovor apsolutno ništavan ako je protivan prinudnim propisima, javnom moralu i dobrim poslovnim običajima“, ovaj ugovor bi mogao sudskim putem biti oglašen ništavim, što pravno znači da nikada nije ni postojao. Za ovakav zahtev rok je neograničen.
