Izvor: Politika, 18.Dec.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto Vajda
Kriterijum Predsedništva Olimpijskog komiteta Srbije za priznanje najboljem treneru ove godine za osporavanje
Slovak Marijan Vajda (45), dugogodišnji trener našeg najboljeg tenisera Novaka Đokovića, dobio je priznanje kome se ni sam nije nadao. Olimpijski komitet Srbije proglasio ga je za najboljeg trenera u ovoj godini.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Za pohvalu je to što je ustanovljena nagrada kojom se vrednuje trenerski hleb sa sedam kora. Njen prvi dobitnik Dejan Udovičić, selektor vaterpolo reprezentacije, prošle godine nije imao premca kao kormilar tima koji se u veličanstvenom pohodu domogao zlatne medalje na Svetskom prvenstvu u Rimu.
Zasluženo je nominovan i ovaj put. Vaterpolisti su osvojili bronzu na Evropskom prvenstvu u Zagrebu, a na završnom turniru Svetske lige u Nišu zauzeli su prvo mesto. Među kandidatima su bili i Igor Kolaković, selektor muške odbojkaške reprezentacije, koja ne prestaje da ostvaruje rezultate dostojne izgrađenog ugleda (bronzana odličja na Svetskom prvenstvu u Italiji i na finalnom turniru Svetske lige u Argentini), njegov kolega u ženskom timu Zoran Terzić (pobednik Evropske lige, osmo mesto na Svetskom prvenstvu u Japanu), Nebojša Ilić, alfa i omega našeg veslanja, koje se i dalje kiti medaljama, Predrag Kovačić, trener selekcije u tekvodnou, olimpijskom sportu u kome smo dobili vicešampiona Evrope, i na kraju Bogdan Obradović, selektor muške teniske reprezentacije, koja je je postigla istorijski trijumf u Dejvisovom kupu.
Slovački stručnjak, koji s Đokovićem radi od sredine 2006, deluje kao izdvojeni lik u galeriji trenera zaslužnih za počasti našem sportu u godini na izmaku. Zašto onda Vajda? Kriterijum kojim se Predsedništvo Olimpijskog komiteta rukovodilo u toj svojoj kategoriji u najmanju ruku je nelogičan. Rezultati našeg teniskog asa, sudeći po tome, pretpostavljeni su nezaboravnom podvigu cele ekipe u Dejvisovom kupu, a Đokovićevih sedam pobeda na isto toliko mečeva u četiri susreta državnog tima do trona kao da su isečak zbog koga Vajdin doprinos ima veću vrednost nego Obradovićev ili je njegov potcenjen. Zar, zaista, nije čudno da praznih ruku ostaje kandidat selektor reprezentacije kojoj je Olimpijski komitet dodelio posebno priznanje za nemerljivi uspeh ove godine? Pa i da je trofej dobio, recimo, Kolaković, ne bi bilo nezasluženo, jer odbojkaška selekcija, uprkos smeni generacija, opstaje u svetskom vrhu, a njena ubedljiva pobeda protiv domaćina Svetskog prvenstva Italije usred Rima u meču za bronzu primljena je bila s oduševljenjem.
Drugim rečima, Vajdino ovogodišnje delo je precenjeno, a ispada da je on nevidljiva ruka trijumfa u Dejvisovom kupu. Ne bi imalo pogovora da mu je takvo priznanje, da ga je bilo, odato ranije, pogotovo one 2008, kada je i njegov rad s Đokovićem dostigao zenit, a plodovi su ubrani trijumfom na Međunarodnom prvenstvu Australije i igranjem u polufinalu Rolan Garosa i Međunarodnog prvenstva SAD. Neoborivo je da je Vajda utkao svoje dragoceno tenisko iskustvo u karijeru našeg sportskog junaka s kojim je izgradio i familijaran odnos. Đoković je nebrojeno puta istakao da je Slovak, koji je pobrao simpatije poklonika tenisa kod nas, deo njegove porodice. Ne bi ga se, očigledno, odrekao ni po koju cenu, iako se upečatljivo primećuje da je Vajda kao njegov trener rekao poslednju reč. Promena je, čini se, dobrodošla da bi bio načinjen presudni korak u suparništvu s Federerom i Nadalom.
Ove godine su silom prilika često bili rastavljeni. Čak je u Njujorku, na poslednjem turniru za gren-slem u sezoni, Đoković uživao Obradovićevu pomoć i podršku. Vajda, zbog ličnih problema, nije bio neposredni svedok sjajne pobede našeg najboljeg tenisera u polufinalu protiv švajcarskog asa i povratka u finale Flašing Medouza, gde su pre tri godine pohrlili na istim krilima nadahnutog rada . Đoković je ove godine jedno vreme trenirao samo s Amerikancem Todom Martinom, ali se saradnja izjalovila pa je zaključio da mu nije bilo pametno što se raspolutio između dve trenerske vatre.
Vajdi je, eto, dodeljeno značajno priznanje u godini kojom ni njegov učenik nije zadovoljan mimo Dejvisovog kupa. Ako je slovački trener imao značajan doprinos da naš najbolji teniser uzleti pod sami vrh, računajmo mu to kao nagradu za životno delo. Đoković je s njim igrački stasao i sada je u najvećem sam kovač svoje sreće. Tako je i zaslužio lovor Olimpijskog komiteta Srbije za najboljeg sportistu ove godine. Izgleda da je povukao i svog trenera, a ne ovaj njega kako ispada.
G. Anđelić
objavljeno: 19/12/2010
Pogledaj vesti o: Tenis, Olimpijske igre
