Autor: tadic, 27.Avg.2008, 15:57   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Igrice vs. vutra

Nisam se nikada ložio na sport.

Mislim, bilo je tu nekih pokušaja u karateu, rukometu, vaterpolu, jahanju i tenisu, ali sve kratkog daha. Jednostavno takav sam, malo lenj.

Na veliku radost moje drage, ne pratim premijer ligu, niti bilo koju drugu. Jedno vreme sam pratio neku Beogradsku zonsku i to samo zato što su mi dva ortaka igrala u jednom od klubova koji je bio u toj ligi, a ja sam ih bodrio na utakmicama.

Kada igra reprezentacija i kada je neko polufinale, tada se zainteresujem i ispratim do kraja (svaki sport). Pažljivo i sa osobitim uživanjem sam ispratio naše tenisere i mogu samo da im skinem kapu.

Ali ne želim da pišem hvalospeve o njima, mislim ne želim ni na koji način da umanjim njihov uspeh, nego neću da pričam sada o njima nego o nečemu što me je dotaklo, a za šta su u najvećoj meri oni zaslužni.

Sad u subotu, jurcam nešto, završavam neke stvari koje su se skupljale tokom nedelje i stižem do svoje kuće. Blizu zgrade u kojoj živim postoji ogromna ledina gde ima 4-5 velikih betonskih terena. Na njima nema ni koševa ni golova, nema ničega. Na jedan od njih je neki baja postavio balon, pa izdaje teren za fudbalicu, a ostali zvrje goli.

Elem, prolazim pored tih terena, bacim pogled i momentalno mi se usne razvuku u osmeh, a noga na kočnici odradi svoje da se zaustavim. Na svakom od tih betonskih terena bilo je u proseku po šestoro klinaca koji se dobacuju teniskim lopticama. Mašu reketima i mnogo slatko izgledaju, kao neka škola tenisa. Vidim neki dečaci se lože da serviraju kao Nole, pa lete loptice van terena, devojčice sa kačketima i kosama vezanim u rep iste Jelena i Ana!

Opšta radost i veselje, davno nije bilo toliko dece na tom terenu, a znam i gde su bili. Kod kuće, piče Counter Strike, Need 4 speed, GTA ili neku sličnu glupariju. Bleje pred ekranom i lagano nabijaju sebi dioptriju.

ALO BRE RODITELJI TERAJTE DECU NAPOLJE!!!!!!!!

Pod utiskom te slike stižem u stan. Ulazim u radnu sobu, a njih dvojica kao hipnotisani sede ispred njegovog veličanstva PC-a, priđem i bez mnogo komentara na najprostiju čekić varijantu isključim računar (zgazio sam crveni prekidač na produžnom), pošaljem ih na obuvanje, bebca obuče mama i marš napolje. Odosmo nas četvorica kolima do grada, pa pravac Kalemegdan.Ceo dan smo se šetali, trčali po travi, prizivali veverice, peli se na topove i tenkove, klopali nešto usput, ma divno nam je bilo.

Proveli smo jedan divan dan, bez igrica i bez računara. Nismo gledali crtaće, niti su se svađali oko YU-GI-OH karti.



Idući vikend ako bude lepo vreme idemo na Košutnjak!