Izvor: Blic, 07.Nov.2010, 01:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Braga sindrom
Nikakva nevolja, to s Bragom i, uopšte, Ligom šampiona. Na izvestan način smo to znali i očekivali: mi, grobari, u strepnji i sa anticipirajućom nervozom, komšije u zluradosti, a ostali zato što ima stvari koje su predvidljive u svoj svojoj neumitnoj izvesnosti.
Nemam baš neku zadovoljštinu time što sam pre dva meseca na ovom mestu, a i po drugim kafanama, širio defetizam u vidu podsećanja na nekoliko prostih istina, poput one da mi nismo dozreli do Lige šampiona, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da nemamo dovoljno savremene igrače, kao i da, dolazeći odakle dolazimo, više nemamo ni one dve zagarantovane jake utakmice, ne našom krivicom, razume se.
Kupovina u poslednji čas dovela nam je dobrog golmana paradoksalnog učinka. Spasio je dve-tri katastrofe, ali je i proizveo najmanje dve. Ostali pazar naprosto je dobar – i preterano dobar, reklo bi se – za domaću upotrebu, ali je posve nedostatan za ono što su trenerske ambicije.
Liga šampiona prenerazila je sve u Humskoj: uprava se nadala onom drugom takmičenju, trener je zatečen na prvoj instanci svog velikog plana, igrači, lepo se vidi, imaju svest o vlastitoj nedoraslosti. Potonji se daju, grubo i bez upuštanja, podeliti u dve grupe: jedni su mladenački oduševljeni, a samim tim, izgleda, i lišeni svesti o tome u šta ih je uvalilo; drugi pak visoko osvešteni kroz svoje mediokritetske – u boljem slučaju – igračke sudbine u pečalbi, otaljavaju svoj činovnički zadatak u poslednjim trenucima očuvanja svoje devizne štednje – kad se jednom penzionišu moraće početi da troše zarađeno.
Drugačije rečeno, timom vlada filistarski, ćiftinski, malograđanski duh. Tome ništa nije kriv trener, ali jeste uprava. Dovođenje onih što se nisu snašli u inostranstvu, a koji, sa dva i po izuzetka, ovde nisu ostavili nikakvog traga, naprosto je bačen novac po onom, od upotrebe izanđalom, ali posve tačnom, obrascu – niko nije dovoljno bogat da kupuje jeftine stvari. Duga, ali mediokritetska, klupa, tako, nije ništa drugo nego generator tog timskog duha beskrajne zatravljenosti pred velikim svetom od koje se brani snishodljivošću ili, što je gore, neutemeljenom arogancijom.
Ako ima trenerske krivice, onda ona počiva u odsustvu identiteta tima. Kada se, s pravom i vrlo šmerkerski, Stanojević izvinio za način pobeđivanja u derbiju protiv nejakog protivnika, on je, paradoksalno, svojim ljudskim i trenerskim poštenjem, ozvaničio šizoidni procep u kome se on i njegovi igrači nalaze. Na jednoj je strani ustrajni (samo)zahtev da se igra napadački fudbal, a na drugoj realitet po kome je jasno da sa tako sporim, neeksplozivnim, tehnički umereno izbrušenim igračima ofanziva jeste izvodljiva samo u domaćem prvenstvu. Prostije rečeno, mi u Evropi igramo zastareo i nerazgovetan fudbal, iako se napinjemo do krajnjih granica želje, dara i mogućnosti.
Želja nije upitna; ona je sveprisutno vidljiva. Svaki pogrešan pas, svaki nepotreban dodir sa loptom, svaki bespotreban start jesu dokaz te želje. No, paradoksalno, sve su to i dokazi nemoći. Dve utakmice s Bragom ogledan su dokaz. Pokušavši sa varijacijom na temu četiri-tri-tri u drugoj, Stanojević je sebe, igrače i sve nas suočio sa činjenicom da tako nešto nije moguće s onim s čim on raspolaže. Ako u timu ima samo jednog zbilja nadarenog pas igrača, onda taj mora biti mnogo bliže jedinom sposobnom napadaču, e da bi taj pas imao dejstvo. Pas kroz sredinu sa četrdeset metara, ma kako lucidan bio, nema nikakvu svrhu, sve i da nema protivničkih igrača – jer ga nema ko uzeti u daljnju obradu. Praviti, potom, od robusnog instintkivca, vrednog jedino kao gol-igrača, bočni motor jednako je besmisleno kao i od tek pristojnog beka tražiti da bude Dani Alveš; naprosto, ne biva. Lišivši se uobičajenog standarda sa trojicom centralnih destruktora igre, Stanojević se uzdao u vremešnog štopera kao kreatora; ni to ne biva. Tamo gde je po bokovima imala carevati brzina i dupli pas, trajala je nejaka učmalost. Tamo gde je, u sredini, trebalo biti duhovitim i preciznim, vladao je nemoćni pas unazad – jer slobodnih igrača naprosto nema. O uobičajnom višku dodira sa loptom može se samo reći kako su oni posledica slabog kretanja saigrača. I kad se kaže kako su naši više pretrčali, to ne govori ništa loše o njihovoj želji, ali nije kompliment njihovom znanju – trčati dvanaest kilometara po utakmici znači da ste stalno na pogrešnom mestu. Ili što bi rekao Johan K.: „Ako krenem malo ranije, izgledaću bržim." I još: „Ako vaš igrač sprinta, znači da je kasno krenuo."
I ključni citat iz Krojfa: „Bolje je izgubiti svojom sopstvenom vizijom, nego nečijom tuđom." Tu je, možda, čvor. Stanojevićeva vizija je ispravna, ali nerealna, pa je on prinuđen da je neprestano „apdejtuje"; tako gubi identitet ekipe. Ovim se ne sugeriše kako je trebalo igrati bunker u Evropi. Ali se ne sugeriše ni suprotno. Jer, i bunker je zanat koji valja izveštiti. I za katenačo je potreban brz procesor i kapacitiran hard-disk – možda i više nego za umerenu ofanzivu.
Na koncu konca: ako sve ovo nije nauk, ako nije reč o bolnoj, ali otrežnjujućoj očiglednoj nastavi – onda zbilja nije imalo smisla dati tri gola onom nesrećnom Andrlehtu, pa makar se potom doveli u situaciju da zavisimo od čiste lutrije. Dobitak je bio posledica kupovine tiketa.
A za to se Partizan jeste izborio. I to je neupitno, šta god o tome mislili dušmani i njihovi pomagači.
Dogodine u Ligi šampiona.
Pogledaj vesti o: Utakmica Partizan Braga
