Izvor: Politika, 05.Jul.2009, 00:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Voždovački monsun
Neko nam mulja po klimi! Nisam paranoičan: u Indiji kasne monsuni gotovo dve nedelje. Ljudi su se zabrinuli. Šta će biti sa njihovim prinosima pirinča? Hoće li zavladati glad? A u osunčanom Vimbldonu bezbrižno pikaju tenis. Čuj, sunce u Vimbldonu! Zar je potreban veći dokaz da je u pitanju nameštaljka! I konačno – na prestonicu se u pomenute dve poslednje sedmice sručilo toliko kiše da smo mi na Voždovcu osnovali poljoprivrednu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zadrugu „Beo-vlaga”. Oni što stanuju u suterenu i prizemlju uzgajaće vrganje i bukovače, a mi u potkrovlju zasnovaćemo fine kulture penicilinskih plesni, posebne sorte gljivica i lekovite sojeve bakterija, tako poželjne u modernoj medicini. Manje ugroženi susedi na srednjim spratovima već se bave prodajom: potpisani su ugovori sa italijanskim i francuskim proizvođačima „buđavog” sira, a i ja se radujem – šampinjone iznikle pod plafonom u dnevnoj sobi otkupiće picerija na ćošku što će mi, uz saradnju sa farmaceutskom industrijom, doneti dodatnu zaradu...
Indusi se bore kako im vera nalaže. Venčali su Radžu i Rani, dve zelene žabe. Tradicionalnim običajem pokušavaju da odobrovolje bogove kiše i poklone se grmljavini na horizontu. U šakama su pred svatove izneli mladu i mladoženju. Njega, na crvenom damastu, krunisanog maslačkom. Nju, na žutoj svili, po temenu posutu prahom vernosti da ne skakuće naokolo u predstojećem bračnom životu. Ceremonija u gradu Nagpuru, 860 kilometara od Bombaja, protekla je uobičajeno – u transu se mrndžaju molitve dok se ne začuje sudbonosno „kre”, a onda se pogledi puni nade upiru ka nebu...
Na drugom kraju sveta, pet kilometara od Slavije, i ja sam pogledao u kristalnoplavo nebo. Kad se stuštilo, majčice mila! Crni monsunski oblak, koji željno očekuju daleki svatovi, sjurio se na moju Sivu stenu!
Svega mi, nemam nikakve veze s venčanjem indijskih žaba! Nisam bio ni kum, ni starojko, samo sam gledao film s neobične ceremonije. Pa da, ja sam bio svedok... Krajičkom oka, kao u trileru, spazio sam uljeza među zvanicama. Naočiti belac pod „rejbankama”, u lister odelu, s besprekornim „keramičkim osmehom” i kravatom dakako – takvi su nam doneli žestoke nevolje – izvadio je iz džepa satelitski telefon i čini mi se otkucao šifru geografskog položaja ranije određenog cilja: +381/011... Obrvale su me zle slutnje pre nego što se zavrtela odjavna špica.
Jes’ da sumnjam u sve i svakog – u strance, u našince, u vanzemaljce, ma nema ko me nije zeznuo – ali još nisam postao „bolesnik”. To se potvrdilo po okončanju filma. Na ulicama – potop! Sa vrha brda, niz Darvinovu, teče Nijagara! U Braće Jerkovića – Bajkalsko jezero!
A naša baka baš pošla sa pustinjski suve Karaburme da donese unučićima pitu sa višnjama kad se odozgo sručilo. – Sine, „dvadeset petica” potonula kod crvenog solitera! – zavapila je iz busa. – Dođi po mene! Voda nadire, držim pleh iznad glave, a šofer se ustremio...
Navukao sam ronilačko odelo, peraja, masku. Spasao pitu. Spasao majku. Mrko pogledao šofera. Nekako doplivasmo do kuće. Gnjureći kroz brzake koji su zatečene prolaznike nosili niz Vitanovačku ka Kumodraškoj i dalje ka Autokomandi i Crnom moru, ukapirao sam kako da se otarasimo monsuna – monstruma i vratimo ga „vlasnicima”. „Javilo” mi se spasonosno rešenje! Zaigraćemo naše dodole i prizvati staru, dobru, blagu, rosnu, letnju, domaću kišicu! Imamo i mi svoje običaje, tradiciju i bogove! Jakako!
Sa sve ćubicama cveća na glavama, baba, deca, žena i ja uskočili smo do kolena u pirinčani zasad u dvorištu i uhvatili se u kolo: „Mi idemo preko polja, oj dodo, oj dodole, a oblaci preko neba, oj dodo, oj dodole, da udari rosna kiša, oj dodo...” Ugledah komšiju Anđelka. Krsti se grozničavo iza zavese na prozoru. Pomaže čovek koliko može, ali neće da izađe i sa nama zaigra ritualni ples. Biće da ne zna korake. Ili reči.
Darko Kalezić
[objavljeno: 05/07/2009]
