Izvor: Politika, 22.Nov.2012, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Važno je da su oterali Lukića...
Pita me Peđa: „Antiću, da li bi ti nešto dodao”
Muški frizerski salon „Peđa” je uvek pun mušterija. Nešto zbog brice, koji je podjednako vešt i govorljiv, a nešto zato što u salonu ima dve i po fotelje za šišanje i još manje mesta za čekanje. Pre nekoliko dana sedeo sam dok mi je oko glave zujala mašina za šišanje i slušao razgovore redovnih mušterija, mojih malo starijih komšija. Ovog puta razgovor je, što se retko dešava, sa fudbala (tenisa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ), mobilnih telefona i automobila, neočekivano skrenuo. Čovek do mene, sedi pedesetogodišnjak, rezignirano je nabrajao probleme. Radio je u nekom uspešnom privatnom preduzeću, mesecima nije primao platu, kada se pobunio isplatili su mu zaostale zarade, dodali pedeset evra i otpustili ga. Sada radi na raznim stranama, ali se pita, kako da narod ovde živi? „Organizovali su privatizaciju da narodu zamažu oči. Prodali firmu za 150.000 evra, podelili radnicima po dve-tri hiljade, ni ispraćaj za te pare ne možeš da organizuješ, i onda ih pootpuštali...” Od obespravljenosti radnika brzo je prešao na sopstvene teze: recimo, kako „nema života ako se ne radi kao nekada od 7 do 15 časova”. „Nas teraju da radimo čitav dan kao Amerikanci, a tamo sada ljudi čekaju u redovima da se bace s mosta (zar treba i mi tako)”. Tvrdio je da ljudima zameraju što se zadužuju, ali: „šta ćeš: jednom u životu moraš da se stisneš, kupiš mnogo dobra kola i živiš ko „čovek”, ne bi to radio dana televiziji političar nije rekao da će narednih godina biti sve bolje i bolje... Te, koji su na televiziji lagali treba poslati na stogodišnju robiju!”, reče rezignirano... Ali, „nekad se pod Titom živelo lepo, niko se pametan nije bavio politikom, živeli smo mirno, novine su pisale o finim stvarima, plata je bila redovna, ljudi se zapošljavali, krediti bili ’pitomi’”...
Mlađi čovek, koji je čekao svoj red na šišanje i igrao tetris na mobilnom telefonu, pokuša da ga prekine veselom upadicom: „Važno je da su smenili Lukića (Vladana, predsednika FK Crvena zvezda)!”
Govornik međutim tek tada dobi zamah: „Danas kažu: Tito se zaduživao... Pa, rođaci, zadužite se i vi tako. Šta ima?! Vi ste mnogo dužniji od njega, a nama ništa niste dali. I još lažu oko Kosova. Molim Te... stalno ponavljaju nikad nećemo priznati Kosovo. Ma šta lažete narod, ko to stalno ponavlja i zašto? Mislim, ako smo rekli i ako je već sigurno da nećemo dozvoliti da se Kosovo otcepi, šta to ima stalno da se ponavlja... Odma na robiju tog što ponavlja te gluposti!”
„Ma pusti bre to...”, reče šampion u tetrisu, „bitno je da su Lukića najurili”.
Dok sam odlazio razmišljao sam da li da nešto kažem. Svi mi koji se o trošku budžeta bavimo naukom i prosvetom, pozvani smo od tog našeg naroda da ponudimo predloge odgovora na ova nerešiva pitanja i bezobalne teme. Trebalo bi da o tome znamo nešto više, možda i samo zato što ne mislimo da je loše čitati novine i interesovati se za politiku... I taman sam zaustio da kažem, kako je kapitalizam kod nas neregulisan i loš, ali da je narodna većina suštinski stalno glasala za neodrživ sistem koji je postojao pre 1990. Radnici jesu obespravljeni, ali su ponekad radije birali da za otpremnine kupe nepotrebna a preskupa kola ili da se kolektivno najedu i izopijaju sa još 300-400 prijatelja, rođaka i nepoznatih svedoka svog trenutnog oholog bogatstva nego da ujedine taj novac i započnu nov posao. Zaustio sam da primetim da je u maloj Srbiji nemoguće uspostaviti drugačiji sistem od onog koji postoji u ostatku Evrope, osim naravno ako, kao u vreme Brozove diktature, nema nekog u inostranstvu ko bi tako nešto platio. Želeo sam da spomenem i kako kredit za skup automobil (osim ako ovaj nije deo potreba posla i ne donosi povećan prihod) predstavlja uglavnom izraz neverovatne gluposti koja mora biti kažnjena bedom. Ne može se večno zarađivati 300, a trošiti 600 evra...
Onda sam se ugrizao za jezik. Pa, većina mojih kolega na institutima okupljena je u sindikatu koji zahteva ukidanje bodova i projekata, povratak na „divna” vremena kada smo svi bili „isti” – istu je platu primao onaj ko je objavio 20 knjiga i onaj ko za ceo radni vek nije objavio ništa. Kako da govorim o pravnoj državi i tržištu kad je preko puta kafana, koju je kao dvadesetosmogodišnjak otvorio naš političar uloživši u nju stotinak hiljada evra, pored nje je lokal bivšeg gradskog funkcionera koji vredni dvostruko, a u toj, novoj, zgradi, podignutoj na mestu gde bi trebalo da bude park, u stanu koji vredi četvrt miliona evra, baškari se opštinski funkcioner bez uočljive karijere izvan politike.
Pita me Peđa: „Antiću, da li bi ti nešto dodao...” Zamislim se: „Ma, neka su degažirali Lukića...”
Čedomir Antić
Napredni klub
objavljeno: 22.11.2012.
Pogledaj vesti o: Tenis
