Izvor: Kurir, 06.Feb.2011, 08:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VOLJA JAČA OD KOLICA!
Invalidi u Srbiji su u nezavidnoj poziciji, zbog čega im treba pomoć. Neki pomoć ne traže, nego se sami bore. Takva je Sanja Mitrović, sportistkinja, majka, i srećna žena
Sanja Mitrović je pre dvadeset godina spletom nesrećnih okolnosti povredila kičmu i ostala invalid.
Ona je danas reprezentativka Srbije u stonom tenisu za invalide, osvaja medalje i živi od sporta kojim se bavi.
Ekipa Kurira posetila je Sanju u Novom Beogradu, gde živi sa suprugom >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << i sinom.
Na vratima nas je sačekala mlada žena sa širokim osmehom na licu. U invalidskim kolicima. Iako sada sebe smatra uspešnom i ostvarenom ženom, Sanja nije uvek bila tako samouverena.
- Kao dete bila sam nesigurna, puna kompleksa. Kad sam postala invalid, takvom detetu bilo je teško da se suoči s novonastalom situacijom. Tek sam se 2001. godine učlanila u Udruženje paraplegičara i kvadriplegičara „Dunav" i tada je moj život počeo da se menja nabolje. Usmeravali su nas, nudili nam razne sportove. Svašta probala i na kraju izabrala stoni tenis - kaže Sanja.
Uspesi su počeli da se nižu, a ona je razmišljala samo o treninzima. Od povučene osobe postala je borac za sebe, svoju porodicu i svoju zemlju.
- Što se tiče tenisa, najveća podrška nam je bio Goran Kocić, koji je bio moj prvi trener. Zahvaljujući njemu imali smo gde da treniramo i, što je najvažnije, mogli smo da dođemo do sale, jer je on najzaslužniji za izgradnju rampe za invalide. Kasnije je usledilo državno takmičenje, na kojem sam osvojila prvo mesto, i Evropsko prvenstvo, na kojem smo osvojili bronzu.
Samopouzdanja više nije manjkalo, a kako kaže, ni sreće. Ipak, njena najveća podrška je njen suprug Nenad, s kojim se zabavljala još pre nesreće, a s kojim sada ima sina.
- Odlučili smo da živimo zajedno i posle godinu i po dana ostala sam u drugom stanju. Bila sam jako srećna. Jedva sam čekala da se porodim. Sve je išlo lagano, a kako ne osećam telo od pupka nadole, noć pred porođaj navijala sam časovnik na svaka dva sata kako bih proverila da li mi je pukao vodenjak. I konačno, kad se to desilo, odvezli su me u bolnicu i sve se brzo odvijalo. Dobili smo prelepog sina - dodaje Sanja.
Kad smo je pitali da li joj invaliditet smeta da bude srećna, ona je samouvereno odgovorila:
- Jesam invalid, ali sam jako srećna. Treniram, zarađujem i doprinosim porodici. Pored sebe imam ljubav svog života i sina. Šta još mogu da poželim?!
Ivana Mihajlović
Grad pomaže!
Donedavno od sporta nije bilo baš neke vajde, osim lične satisfakcije, ali sada je ipak drugačije. Invalidi reprezentativci Srbije dobijaju mesečnu nadoknadu, „rentu" od 500 evra za pripreme do Olimpijade, koja će se održati u Londonu 2012. godine.
- Ne samo da dobijamo rentu, od koje živimo i treniramo, već smo dobili i nagradu od 8.000 evra za osvojenu bronzanu medalju - rekla je Sanja Mitrović.
Sve može uz malo volje!
Mnogi invalidi danas imaju strah od izlaska na ulicu, prevoza i sličnih dnevnih aktivnosti. Sanja kaže da njoj to ne predstavlja problem.
- Vozim odavno, i da nije bilo automobila, mnogo toga ne bih postigla. Ovako je mnogo brže i lakše, samo treba malo strpljenja.
Njen suprug Nenad Zlatanović morao je da proda auto kako Sanja ne bi trudna stalno vozila.
