Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 20.Mar.2017, 07:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Staparski gusari - reketima do blaga
Otkako se stanovnici Stapara, sela kod Sombora, takmiče u stonom tenisu pod okriljem sopstvenog kluba kome su pri osnivanju 1961. godine dali ime "Gusar" prošlo je punih 55 godina. Od svog osnivanja do danas, klub je, za mesto koje broji jedva četiri hiljade stanovnika, postigao izuzetne sportske uspehe. "Gusar" je odigrao hiljade utakmica, stotine njegovih igrača reket je ukrštalo sa protivnicima u šest rangova takmičenja. Stonoteniseri "Gusara" takmiče se danas u drugoj ligi Srbije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine <<
"Stapar je u Somborskoj opštini a Sombor je kolevka jugoslovenskog stonog tenisa. Dvadeset osme godine je osnovan Stonoteniski savez Jugoslavije u Somboru i u Somboru se, zapravo, u staroj Jugoslaviji počeo da igra stoni tenis", objašnjava za RTV Arsenije Katanić, predsednik Upravnog odbora Stonoteniskog kluba "Gusar" iz Stapara.
Kako navodi Katanić, od 1963. godine pa do današnjih dana "Gusar" je superioran u stonom tenisu u Zapadnobačkom okrugu.
"To je apsolutno najuspešniji klub. Za te 53 godine nikad u direktnoj borbi, prvi tim protiv prvog tima, Stapar ne zna za poraz", tvrdi predsednik UO kluba Arsenije Katanić.
Zašto Gusar
Staparci vole da ih pitaju za poreklo neobičnog imena "Gusar".
Istoričar Rastko Stokanov objašnjava da ime "Gusar" za Stonoteniski klubu dolazi od Staparaca čiji su preci bili legendarni gusari sa Dunava.
"Na nastanak današnjeg Stapara, u drugoj polovini 18. veka, oko 1752, treće, četvrte, pete godine uticala je situacija u kojoj se našla austrijska država, odnosno, habzburška carevina", tumači Stokanov za RTV.
Naime, kako objašnjava profesor Stokanov, ogroman broj stanovnika Habzburške monarhije posle 1750. pripadao kategoriji ratnih i vojnih veterana sa kojima tadašnji carevi Karlo Šesti Habzburški i njegova ćerka Marija Terezija nisu mogli da se izbore jer je svim tim ratnicima, pre svega Nemcima, trebalo obezbediti penzije i imanja. Zbog toga počinje kolonizacija pomenutog stanovništva iz Nemačkog Rajha u Bačku.
Put je trajao i po 20 dana. Oni kreću specijalnim lađama, "ulmskim kutijama", iz gradova Ulma i Regensburga a istovarne stanice su bile Apatin i Novi Sad.
Videvši u tome opasnost za svoju budućnost, stanovnici tadašnjih sela Bokčenovići i Vranješevo kod Apatina počeli su da presreću lađe i da ih pljačkaju. To je bilo toliko uzelo maha da je saobraćaj na Dunavu bio prekinut, pa je carica Marija Terezija poslala vojsku da gusare sa Dunava pohvata i odvede dalje od dunavske obale.
"Tako da se preci Staparaca pod popom Trifunom Popovićem, po kojem je bila i slavna staparska popovska loza Popovića preseljavaju na mesto pustare Sent Pal gde nastaje naselje Stapar",
Tako je, najverovatnije, od dunavskih Gusara nastalo selo Stapar.
Stonoteniski klub "Gusar" je, prema mišljenju njegovog rukovodstva i članova - fenomen.
Sto pari – Stopar – Stapar...?
Stanovništvo za carevinu problematičnih sela oko Apatina 1752. godine preseljeno je u pustaru i, legenda kaže, sto porodica - sto parova, započelo je istoriju sela, pa je po tome, kako neki misle, i ime nastalo: Stopar - kasnije Stapar.
Istoričar Rastko Stokanov, sa druge strane, smatra da to nije logično.
"Sigurno je da nema veze sa sto pari jer je tu preseljeno negde oko dve i po hiljade stanovnika, što nikako ne može da bude sto pari. Očito je na toponim današnjeg Stapara uticala stupa ili stapa u kojoj se pravio puter. Stopar – Stapar. Verovatno da je to to", kaže za RTV Stokanov, ali podseća i na činjenicu da kod Užica i danas postoji selo koje se zove Stapari.
"Dakle Stapari, a ovo je Stapar. Interesantno je da neka prezimena koja danas postoje u Staparu i tamo se javljaju", zaključuje Stokanov..
"Fenomen je da u jednom malom mestu od četiri hiljade stanovnika postoji klub već 55 godina, i ne samo zato, nego i što, bukvalno, svaki stanovnik našeg mesta zna da igra stoni tenis", kaže Katanić za RTV i dodaje da je "Gusar" u okviru stare Jugoslavije osamdesetih godina učestvovao na dve Seoske olimpijade i na obe bio prvak. Jedna je igrana u Svetozarevu (sadašnja Jagodina), a druga u Šapcu.
Jedan od osnivača "Gusara" Milovan Miša Josić seća se da je te 1961. godine, kada je klub osnovan, ko je hteo da igra stoni tenis morao da kupi lopticu. I, kako priča Miša Josić, u staroj sali bio je jedan sto i tu je bila - gužva.
Josić, koji je za klub odigrao 763 utakmice seća se kako su ušli u Bačku zonu.
"U toj Bačkoj zoni budemo prvi i šezdeset pete godine uđemo u Vojvođansku ligu", navodi Josić, jedan od prvih igrača kluba.
Sportsko čudo
Predsednik "Gusara"Darko Popović, koji se vodi i kao najbolji igrač kluba svih vremena je sa devet godina počeo da igra stoni tenis.
"Tada sam tek počeo aktivno da učestvujem u zvaničnim takmičenjima. Osamdeset pete godine u finalu smo dobili Slobodana Grujića i Kevčiju, tako da je staparski "Gusar" napravio jedno veliko čudo u tom momentu i postao prvak Vojvodine", priseća se predsednik kluba i još aktivan igrač Darko Popović.
Predsednik "Gusara" ističe činjenicu da klub trenutno igra u drugoj ligi. "Od prošle godine, posle nekih osam ili devet godina vratili smo se na svoje mesto, gde nam je bio cilj. Imamo vrlo dobar skor ove godine, šest pobeda i pet poraza", navodi Popović.
Najbolja ženska ekipa
Staparski letač
"Mi smo jedino selo u Evropi koje ima svog goluba", navodi odgajivač golubova iz Stapara Stojko Tomić.
Stojko navodi da je staparski letač je nastao u drugoj polovini 19. veka.
Zvanično, standard napisan 1878. godine i kao takav odmah je ušao u knjigu evropskih standarda za golubove, a njegovi autori su staparski doktor Dušan Momirović i sveđtenik Milisav Popović.
"Mogu komotno da kažem da je staparski letač najlepši golub na našim prostorima. Čak i u Evropi je jedan od najlepših", ocenjuje Tomić.
Vera Volić Oblišar, profesorka nemačkog jezika i sudski tumač nekada je igrala za žensku ekipu "Gusara".
"To je bilo davne hiljadu devetsto šezdeset i neke kad smo mi bili učenici šestog razreda. Naš nastavnik fizičkog vaspitanja Dragan Milić odabrao je šest devojčica i šest dečaka iz te generacije i uputio nas u Omladinski dom da počnemo da treniramo sa već postojećim igračima u našem selu koji su bili već dobro utrenirani i koji su već igrali za Vojvođansku ligu", priča Vera o svojim počecima.
"Zaista smo trenirali sa iskusnim igračima, dolazili smo sa voljom, sa velikim entuzijazmom", tvrdi Volić Oblišar.
"U staroj zgradi Omladinskog doma smo mi imali prvo vežbe: kratke dijagonale – forhend, pa kratke dijagonale – bekhend, pa onda malo dugačke... pa serve... Svaki dan smo mi 'visili' u tom Omladinskom domu i odlazili smo često na pozivne turnire. Imali smo susrete u okviru Vojvođanske lige i postizali zavidne rezultate", pamti početke gospođa Volić Oblišar.
"Ta ženska ekipa je bila ubedljivo najjača na ovim prostorima. U prvoj postavi sam bila ja kao igrač 'A', onda tu je bila Dobrila Bekvalac, zvana Lela, koja trenutno živi u Americi, zatim Snežana Ivankov, koja je u Zagrebu. A druga postava je bila Zorica Mikanov, koja je trenutno u Apatinu, Milanka Milovanov, koja živi u Somboru i Nada S. Kovčin, koja živi u Staparu. Posle šest meseci treniranja, ja sam u to vreme pobedila prvakinju Srbije, što je bilo nezamislivo. Mene su ovde dizali i bacali od neke radosti. Ja nisam bila svesna tog svog uspeha", kaže za RTV jedna od najboljih takmičarki "Gusara" Vera Volić Oblišar.
Rođeni sa reketom
Staparci često znaju da kažu da, kad bi u Srbiji bilo takmičenje da svako mesto igra protiv svakog mesta, i svaki meštanin protiv svakog meštanina, da bi Stapar bio prvi.
Arsenije Katanić ovu tvrdnju potkrepljuje činjenicom da kroz školu stonog tenisa već pola veka prolaze sva deca staparske osnovne škole u čijem dvorištu je izgrađena i sala kluba.
"I onda" kaže Katanić za RTV "iz te masovnosti, normalno, rodi se i talenat kakav je Miša Josić, kakav je bio pokojni Duke Popić, Darko Popović, Goran Miljković, a ovih dana i Srđan Bajčev."
A sadašnji pioniri koji tek počinju da igraju stoni tenis u "Gusaru" Nebojša Rogulja i Slavoljub Erkić raduju se svakom dolasku na trening. Kažu da nisu znali da bavljenje nečim može biti tako lepo.
Kada govore o svom stonoteniskom klubu, svi Staparci, i staro i mlado, kao početak svega pominju jedno ime - čika Jeca Stokanova. Svi znaju da je glavni čovek u "Gusaru, njegov osnivač Jeftimije Stokanov, sve do svoje smrti 2009. godine predano radio sa decom i pravio od njih dobre sportiste.
"Čika Jeca Stokanov je voleo da kaže da se Staparci rađaju sa reketom, i igraju stoni tenis od rane mladosti pa do kasnih dana", prepričava Predsednik Upravnog odbora Arsenije Katanić.
Orfelinov ikonostas najvredniji u kraju
Prisilno naseljeni gusari sa Dunava podigli su u Staparu pravoslavnu crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice. Izgradnja je počela 1776. godine. Ikonostas sa 42 ikone i medaljona u baroknom stilu izradio je Jakov Orfelin, najčuveniji srpski slikar s kraja 18. veka.
Prema rečima prezvitera Zorana Maleševića, hram je osvećen 1790. godine za vreme mitropolita Mojsija Putnika i episkopa Jovana Jovanovića.
Prva restauracija ikonostasa Hrama Vavedenja Presvete Bogorodice rađena je sto godina od oslikavanja. Staparska opština je za taj posao angažovala restauratora Ljudevita Štajnera. On je ikone preslikao, pokušavajući da prati stil Jakova Orfelina.
U drugoj restauraciji polovinom dvadesetog veka, koju je vodio Pokrajinski Zavod za zaštitu spomenika kulture, ikonostas je detaljno proučen, skinuti su tragovi Štajnerove intervencije, čime je potpuno otkriven rad prvobitnog izvođača Jakova Orfelina.
"Zavod za zaštitu spomenika kulture, kada je radio polovinom prošloga veka, izdvojio je ikonu Hrista i Samarjanke na severnim đakonskim dverima kao jednu od najlepših ikona rada Jakova Orfelina", objašnjava prezviter Malešević
Orfelinov živopis najdragocenija je umetnička vrednost i ponos meštana Stapara, čija crkva je zbog toga, kao spomenik kulture od velikog značaja, pod zaštitom države.
Veteran Katanić šampion Evrope
A, kada se radi o kategorijama, načinu rada i organizaciji takmičenja staparski Stonoteniski klub "Gusar" se uklapa u evropske trendove.
Dobri konji i kočijaši
Staparski konjički klub poznat je po svojim dobrim konjima i kočijašima.
Novembra 2016. godine na takmičenju na Kelebiji za Prvenstvo Srbije u vožnji preciznosti dvoprega kroz čunjeve u ukupnom plasmanu prvo mesto je osvojio Dragan Trnjakov iz Konjičkog kluba Stapar, a mladi Staparac je osvojio i dva treća mesta na prvenstvu Vojvodine 2016. godine.
U novije vreme sve se više igra veteranski stoni tenis na turnirima koji se unapred zakazuju i veterani "Gusara" Arsenije Katanić i Darko Popović su aktivni i na međunarodnoj sceni.
"Moram se pohvaliti. Najveći uspeh smo napravili pre dve godine na Evropskom prvenstvu u Finskoj gde sam bio jedini učesnik iz Srbije i uspeo sam da u ovoj kategoriji 50+, u drugoj diviziji, osvojim zlatnu medalju i da u osam mečeva u nokaut fazi pobedim i Nemce, i Fince, i Francuze i na kraju Francuza Filipa Žolija u finalu 3:2. I bio sam ponosan, svirala se naša himna... " uz osmeh kaže Arsenije Katanić, nosilac zlatne medalje sa takmičenja veterana u Finskoj.
On ocenjuje da je time otvorio vrata srpskim igračima za takmičenja u međunarodnoj veteranskoj konkurenciji.
Igra do duboke starosti
Ćilim na dar
A neizostavni deo priče o Staparu je – staparski ćilim. Mediji su 14. oktobra 2016. javili da je staparski ćilim, čuvena tradicionalna rukotvorina iz tog mesta, postala neizostavni deo protokola Vlade Srbije, Pokrajinske vlade Autonomne pokrajine Vojvodine i Narodne skupštine Srbije - kao diplomatski poklon.
Istoričar Stokanov sugeriše da je upravo ćilim ono što razlikuje staparsku sobu od švapske, slovačke, rumunske, rusinske sobe... njegova lepota i bogatstvo.
Smiljka Stojšić, u osmoj deceniji života, počela je da tka od svoje dvanaeste godine.
"Kad sam bila mala učila sam, a posle sam nastavila da tkam sebi ćilime", kaže Smiljka.
Pre je svaka devojka morala da nosi ćilim u štafir. Kako kaže, u njeno vreme važilo je pravilo: ne može da se uda bez da nosi ćilim kao dar. Kum ne može da venča ako ne dobije ćilim.
"Tako je kod nas pre bilo. Kod nas je ćilim pre jako imao vrednost. A sad...", sa setom govori tkalja Milka Stojšić.
Katanić objašnjava zašto stoni tenis treba da se igra.
"On je prelep. Još nikad nisam čuo čoveka koji je uzeo reket i odigrao par puta... prebacio par loptica, da kaže da ne voli stoni tenis", kaže Katanić uz ocenu da je to je sport koji može i dugo da se igra.
"Evo, reći ću vam jedan podatak: najstariji takmičar ove godine u Španiji, kad smo bili na svetskom prvenstvu, je Pamela Bačev, Engleskinja, koja ima 92 godine i koja je uzela zlatnu medalju u svojoj kategoriji 85 plus."
A prvakinja ženske ekipe "Gusara" Vera Volić Oblišar preporučuje devojčicama da se opredele za ovaj sport.
"Po mom mišljenju, stoni tenis idealan za jednu devojku, jer u toj igri učestvuje ceo organizam. Nije grub sport, a vrlo je lep", navodi Vera i dodaje: "Meni je vrlo drag zvuk loptice i volim ovaj sport i dok, mogu da još funkcionišem, a mislim da ću još moći neko vreme, posećivaću utakmice i turnire.
Stonoteniski as i predsednik STK "Gusar"Darko Popović misli i da će i on još dugo igrati.
"Ja u ovom momentu nemam neki vremenski period kada bih mogao da prestanem", tvrdi Popović.
Od Stapara do Rija
Značajan deo života Staparaca pored stonoteniskog kluba "Gusar" čini Staparski fudbalski klub "Hajduk". Sudbina je htela da se ova dva sporta i dva kluba prepletu u životu Mitra Palikuće, nosioca bronzane medalje u stonom tenisu na Paraolompijskim igrama Riju 2016. godine.
"Naš bronzani olimpijski šampion iz Rija Mitar Palikuća je, na neki način, Staparac", podseća
Arsenije Katanić, predsednik UO Stonoteniskog kluba "Gusar".
"To je period mog života koji zauzima veliko mesto u mom srcu. Sećam se stvarno lepih trenutaka... Svi ti ljudi tamo u Staparu, kada smo došli primili su nas širokih ruku i delom se osećam kao Staparac", kaže za RTV Mitar Palikuća, nosilac bronzane medalje na Paraolimpijadi 2016. u Riju koji se takmičio u stonom tenisu.
Kako se sve desilo saznajemo od Srđana Zavišina iz Upravnog odbora Fudbalskog kluba "Hajduk" iz Stapara. On govori o devedesetim godinama prošlog veka kada se JNA povlačila iz otcepljenih delova bivše SFRJ. Tadašnji pitomac Vojne škole Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane iz Rajlovca Mitar Palikuća našao se sa svojom jedinicom na somborskom aerodromu.
"Došao je ovde kod nas i igrao je tada desno krilo... Igrali smo područnu ligu Sombora i bili smo u vrhu, skoro smo bili blizu za ulazak u veći rang takmičenja. Mitar je sa svojim ljudskim kvalitetima i sa igračkim kvalitetima, zajedno sa par drugara, koji su bili tu zajedno sa aerodroma, kao pitomci, dao veliki pečat razvoju fudbalskog kluba Hajduk iz Stapara", priča Srđan Zavišin.
Arsenije Katanić, koji je i sam došao u to vreme i koji je Mitru bio komandir, kaže da je Mitar Palikuća odmah postao miljenik Staparaca.
"Stekao je mnogo prijatelja i ima mnogo navijača", kaže Katanić.
Brendiranje listare
Danas, Stapar je selo u kojem bi mnogi poželeli da žive. Postoje ambulanta, pošta, banka, dečiji vrtić, osnovna škola, zemljoradničke zadruge, prodavnice i zanatske radnje, mesta za izlaske i zabavu mladih, stonoteniski i fudbalski klub, udruženja građana koja rade na promociji svog mesta. U Udruženju žena "Staparke" može se, između ostalog, saznati i šta je to staparska listara.
Predsednica udruženja Jelena Amidžić objašnjava da se radi o starinskom kolaču baka današnjih staparskih domaćica.
"Poenta u staparskoj listari je da se kore rade ručno. Veliki pleh broj četrdeset sadrži devet razvučenih kora koje se pakuju sa domaćom svinjskom mašću, seckanim orasima, suvim grožđem, šećerom. Na kraju sve upakovano peče se na određenim temperaturama u pećnici i kasnije možete da poslužite na kocke posute šećerom u prahu ", kaže Jelena Amidžić, uz napomenu da ona i njene saradnice iz udruženja ovaj kolač žele da brendiraju.
Mitar Palikuća je, radeći kasnije posao podoficira Vojske Jugoslavije, doživeo saobraćajnu posle koje je ostao vezan za kolica.
"Posle završetka školovanja radio sam na Aerodromu Batajnica osam godina. Posle toga dobijam prekomandu u Šabac, gde ubrzo, posle dve nedelje službovanja, na službenom putu imamo saobraćajnu nezgodu ja i vozač i... desila se trajna povreda kičme. U tom mom nekom lutanju i oporavku, pošto sam se bavio sportom, nisam hteo baš da ostanem zatvoren u kući i da sedim, možda, za kompjuterom", priča Mitar.
"Znao sam da postoji nekoliko sportova kojima osobe sa invaliditetom mogu da se bave, između ostalog to je bio i stoni tenis. Tako je ta priča počela 2006. godine, i evo, obreo sam se i u Novom Sadu, gde sam reprezentativac, gde nastupam za Paraolimpijsku reprezentaciju Srbije", evocira uspomene Mitar Palikuća.
"Počeo je intenzivnije da igra stoni tenis i vidite do kog nivoa je došao", ukazuje njegov bivši komandir Arsenije Katanić misleći na prvu medalju na Paraolimpijskim igrama u Riju koju je za Srbiju osvojio Mitar Palikuća .
"Uspeli smo da se vratimo sa četiri medalje iz stonog tenisa, ukupno devet. Zvanično je bila moja ta prva medalja i nadam se da sam doprineo da ostali moji saigrači i kolege nastave da osvajaju još više medalja", primećuje Palikuća.
A Srđan Zavišin, iz Fudbalskog kluba "Hajduk" kaže da je ceo Stapar pratio Mitra na igrama u Riju.
"Navijali smo za njega, a i drago nam je da je uspeo da tamo osvoji vrhunsku medalju. Radujemo se svakoj njegovoj pobedi u narednom periodu i drago nam je da je uspeo da, uz sve poteškoće koje je imao, dalje nastavi bavljenje sportom", zaključuje Zavišin.
Mitar Palikuća je prokomnetarisao poziv koji mu je upućen na proslavu 55. godišnjice osnivanja Stonteniskog kluba "Gusar".
"Drago mi je što stonoteniski klub 'Gusar' proslavlja tu godišnjicu i velika mi je čast što su me pozvali da prisustvujem svečanosti. Želim im sve najbolje i u narednim godinama, i u narednim takmičenjima što bolje rezultate. Svim ljudima u Staparu samo mogu da kažem – veliko hvala", zaključuje Mitar Palikuća, nosilac bronzane medalje sa Paraolipijskih igara u Riju 2016. godine.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
