Izvor: Politika, 07.Dec.2010, 01:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Porodični tenis
„Moje mišljenje je da svi igrači kada kažu da su došli na Olimpijske igre da bi igrali za svoju zemlju, duboko u sebi ne misle tako. Zašto sam ja došao u Peking? Prvo, da bih igrao i osvojio medalju i da bih bio ponosan na Janka Tipsarevića koji je krvavo radio i trenirao kao pas i zaslužio da bude ovde. Drugo, igram pre i za moju porodicu i za ljude koji su mi pomogli, nego za svoju zemlju. Zato što mi moj tim ljudi pomaže da budem najbolji što mogu. I onda, na trećem mestu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dolazi zemlja. Daleko od toga da nisam patriota. Uvek kad pobedim podignem tri prsta.”
Ovo nam je pre dve godine, posle prvog kola OI u Pekingu, rekao Janko Tipsarević, jedan od četvorice naših tenisera koji su proteklog vikenda osvojili Dejvis kup. Oni koji Tipsarevića ne poznaju pitaće da li je moguće da neko priča tako o tome šta oseća prema reprezentaciji. Međutim, on je možda svoje najbolje partije pružio u državnom timu, za neuporedivo manje nagrade od onih koje sleduju na velikim turnirima.
Nešto slično je svojevremeno rekao i košarkaški trener Želimir Obradović, dok je bio selektor, s tim što košarka mnogo više duguje državi nego tenis koji je, pogotovo kod nas, porodični sport. Tenis, možda kao nijedan drugi sport, ima tu moć da vine jednu porodicu u visine, ali i da je potpuno uništi. Neki su sve što imaju stavljali na kocku da bi im dete bilo kao Sampras, a retki su postigli pola od toga. Nije tajna i da su Đokovići bili debelo zagazili u minus tvrdoglavo verujući u uspeh svoga Novaka i da su ih milimetri delili od, takoreći, porodične katastrofe. Međutim, Novak je u minut do dvanaest počeo da vraća uloženo i danas je glavni stub porodice.
Zašto sve ovo navodimo? Zato što za trijumf naših tenisera može pre da se kaže da je to porodični uspeh nego državni. A videli smo da je u „Beogradskoj areni” bila cela država i da je upravo tenis njen najbolji ambasador poslednjih godina. Nije nam namera da kritikujemo državu što nije više pažnje posvetila „belom sportu”, jer znamo da je poslednjih godina imala preča posla, ali bilo bi šteta da od njega nema i neku veću finansijsku korist, da ne računamo prihod od oko 1.500 francuskih turista. A to nije moguće bez strateškog ulaganja.
Izgradnja nacionalnog teniskog centra, za koji smo se upravo na ovom stupcu zalagali pre nekoliko godina, a o kojem se sada opet priča, mogao bi da bude pun pogodak, ali i totalni promašaj. U pravu su oni koji se pitaju da li jedan takav hram treba da se gradi iz džepova poreskih obveznika, ali treba i da znaju da ako se uloži napor da to bude, u svakom pogledu, najbolja teniska akademija na Balkanu, onda bi i država svakako profitirala, jer bi ona shodno dogovoru dala objekat na upravljanje Teniskom savezu Srbije (TSS).
Aleksandar Miletić
objavljeno: 07.12.2010.
Pogledaj vesti o: Olimpijske igre
