Izvor: Politika, 25.Jun.2011, 15:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Matematičari ne znaju ništa u fizici
„U medijima možete naći izjave vrhunskih svetskih političara ili njihovih supruga kako je deci teško da uče matematiku. Svako će se lako saglasiti da je teško, užasno teško, školovati jednog Mocarta, ali Ajnštajn se valjda rađa sam po sebi? Pa i muzičar iz bilo kojeg ozbiljnijeg orkestra mora veoma rano da otpočne svoje muzičko obrazovanje”, upozorava u ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” akademik Sergej Petrovič Novikov, jedan od najvećih živih matematičara i jedan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od najvećih umova današnjice
Za razliku od tenisa, u nauci, uprkos tome što laici misle drukčije, ne postoje baš apsolutni kriterijumi vrednovanja. No, svaka nauka ima neke interne kriterijume koje „insajderi” savršeno prepoznaju. Naš sagovornik, Sergej Petrovič Novikov spada u svetski naučni vrh po svim unutrašnjim, ali i spoljnim kriterijumima i nesumnjivo je jedan od najvećih živih matematičara i jedan od najvećih umova današnjice.
Sa 28 godina postao je član Sovjetske, danas Ruske akademije nauka, sa 32 je dobio Fildsovu medalju koja je najveća nagrada u matematici, a potom i niz drugih priznanja: Lenjinovu premiju, Međunarodnu medalju Lobačevskog, Volfovu nagradu.Pored Ruske, član je i Srpske, Italijanske, Papske, Evropske akademije i Nacionalne akademije nauka SAD. Nedavno je prvi put boravio u Beogradu.
Dobitnik ste Fildsove medalje što je ekvivalent Nobelove nagrade za matematiku?
Filds za Fildsa, a Nobel za Nobela. To su dve različite nagrade i ne treba ih mešati. Naravno da sam ponosan zbog dobijanja Fildsove medalje koja se dodeljuje svake četvrte godine na svetskim matematičkim kongresima.
Znači li to da je teže dobiti Fildsovu medalju nego Nobelovu nagradu, uz koju, zabave radi, takođe ide i medalja?
Možda, ali i tu postoje razlike. Vajls je rešio tri veka star Fermaov problem, a Pereljman je rešio Poenkareovu hipotezu. To su bili užasno teški dokazi, ali iz veoma specifičnih, uskih, matematičkih oblasti. Mene je nekako uvek zanimala šira slika, odnos matematike i tačnih nauka, njene primene i uloga u intelektualnom i obrazovnom konceptu čovečanstva.
Da li time „terate vodu na svoju vodenicu”, jer ste dobili Fildsovu medalju za topologiju koja je obeležila matematiku 20. veka kao ne samo uopštenje geometrije nego i kao sredstvo da se „opiše svet”?
Ha, možda. No to nije zavisilo od mene nego od drugih. Epoha u kojoj sam ja formiran je bila obeležena čuvenim Moskovskim državnim univerzitetom koji nosi ime Lomonosova, čiji je mehaničko-matematički fakultet, u drugoj polovini 20. veka bio apsolutni svetski vrh.
Ne ja, nego američki naučnici, smatraju da se on tada mogao računati kao ukupan zbir svih najjačih američkih univerziteta te epohe poput Harvarda, Jejla i Prinstona. Dodajte i Berkli ako želite. On se podigao od skoro apsolutne nule na kojoj se našla ruska ili sovjetska matematika 1946. posle završetka rata.
Kako se desilo to čudo?
Staljin je umeo i da vlada. On je za rektora postavio Petrovskog, odličnog matematičara ali i darovitog administratora, dok je „gospodar” matematike postao Kolmogorov, možda i najveći svetski ali svakako najveći ruski matematičar 20. veka. Hruščovljeva ekipa, na sreću, nije dirala ovako postavljen tim i rezultate danas zna ceo svet.
Diktator imenuje sposobne diktatore u njihovim oblastima. Da li je to recept za napredak nauke?
Taman posla. Možete diktirati pa i ubacivati novac koliko god hoćete. Ako nemate ljude, intelektualni potencijal, nećete ništa postići.
Komunizma više nema, bar ne u klasičnom obliku, a svet i dalje ima probleme sa obrazovanjem koji su se, možda i nestankom komunizma, povećali. Svedoci smo velike krize obrazovanja, pogotovo matematičkog, u celom svetu i to baš u periodu kada je svet uveren da je razvijeniji nego ikada u istoriji?
Obrazovanje, pa samim tim i nauka i kultura ne moraju ići zajedno, ruku pod ruku, sa razvijenošću. Ne zaboravite da je matematika u antici dostigla svoj vrhunac u 3. veku pre naše ere, a da je svet pod rimskom imperijom i hrišćanstvom potom proveo 15 vekova i razvijao se. Za to vreme se u nauci, sve do renesanse, nije događalo ništa!
Drugo, danas je uticaj javnosti, pre svega kroz uticajne roditelje, mnogo veći nego ikada. U praksi se to svodi na jako uprošćenu floskulu: „Da deci bude lakše u školi!”. Slepilo je dostiglo svetske razmere. U medijima možete naći izjave vrhunskih svetskih političara ili njihovih supruga kako je deci teško da uče matematiku. Svako će se lako saglasiti da je teško, užasno teško, školovati jednog Mocarta, ali Ajnštajn se valjda rađa sam po sebi? Pa i muzičar iz bilo kojeg ozbiljnijeg orkestra mora veoma rano da otpočne svoje muzičko obrazovanje.
Slično važi i za matematičke, fizičke i inženjerske nauke. Izuzetno je važno da selekcija budućih naučnika i inženjera otpočne već u uzrastu od 12- 15 godina. Ono što se može naučiti u dobu od 15. do 25. godine, za samo godinu dana, kasnije se mora učiti po 10 godina. Stoga dobar deo snage u prosvetnom sistemu treba usmeriti ka preobrazovanju roditelja. Oni moraju da shvate da je „olakšavanje” deci jednako ugrožavanju njihove budućnosti, što znači i budućnosti čovečanstva.
Pominjali smo Staljina. On je, recimo, razumeo štetnost boljševičkih eksperimenata s obrazovanjem i 1935. ih je u potpunosti prekinuo, uspostavivši stabilno obrazovanje klasičnog tipa.
Jedan naš kolega je rekao da je vama lako pošto ste iz porodice koja je skoro „morala” da vas proizvede. Vaš otac Petar Sergejevič Novikov je jedan od ključnih matematičkih logičara 20.veka?
Moj pokojni otac, Petar Sergejevič Novikov, rešio je čuveni problem reči u teoriji grupa. Uopšte, otac je bio veliki majstor za dokazivanje teških teorema, sposoban da rešava teške, komplikovane probleme. Ali, ovde se „optužnica” protiv mene ne završava. Majka, Ljudmila Keldiš, bila je takođe poznati matematičar, a ujak, Mstislav Keldiš, bio je glavni teoretičar sovjetskog kosmičkog programa, 15 godina predsednik Akademije nauka, jednom rečju „glavni ruski naučnik”.Istorijska šteta je što je veći deo njegovih radova tada bio tajna, kao uostalom i mnogih drugih sovjetskih naučnika koji su radili u vojnim ili kosmičkim programima.
No, moj stav o obrazovanju se odnosi na celokupan školski sistem, a ne na obrazovanje vrhunskih naučnika. To je delatnost za sebe, ali će i ona biti ugrožena ako nadarenu decu obeshrabrimo i ne podstičemo na intelektualni rad. Još preciznije, problemi i razvoja i budućnosti upravo ukazuju na potrebu da što pre razvijemo diferencirano školstvo. To je jedini način da imamo „školu za svakoga”, ali ne jednu školu za sve.
U predavanju koje ste održali u SANU naglasili ste vašu brigu nad obrazovanjem ali je tema bila, naoko, nesporna - odnos matematike i fizike. Laici misle da je tu sve „pod kontrolom”.
Nažalost, nije! Ekstenzivni razvoj i matematike i fizike u prethodnom stoleću ih je nekako razdvojio. Danas brojni matematičari ne znaju ništa o fizici, dok je u svim ranijim istorijskim periodima ona bila glavni motiv da se razvijaju pojedine oblasti matematike. Nastanak nekih oblasti matematike bio je direktno podstaknut rešavanjem problema u fizici. Njutn je bio istovremeno i matematičar i fizičar. Čak i danas niko ne bi pokušao da razdvoji te dve njegove delatnosti.
Njutn za Njutna što bi vi rekli, ali šta je prirodnije nego specijalizacija? Za skoro četiri veka, koliko je proteklo od Njutna, sve nauke, pa i matematika i fizika, razvile su se i nemoguće je da se neko bavi čak celom matematikom, a kamoli i matematikom i fizikom?
Nisam na to mislio, već sam kritikovao namernu eliminaciju fizike iz univerzitetskih programa u mnogim zemljama sveta, pa i u Rusiji i Srbiji. U prethodnom stoleću je svaki matematičar kao deo obaveznog školovanja imao fiziku, a često i astronomiju. Naravno, cilj nije bio da matematičari postanu fizičari, mada se i to događalo, nego da održe intelektualni i inspirativni kontakt s glavnom naukom koja je motivisala i pokretala razvoj matematike. Zašto sada namerno prekidamo taj kontakt? Ja dopuštam da neki matematičar – pojedinačno postoje primeri i velikih matematičara koje sam naveo – „ne voli” fiziku, ali to ne može biti razlog da se generacijama matematičara uskraćuje poznavanje fizike.
*Univerzitetski profesor matematike
-------------------------------------------------------------------
Moskva - Beograd
Moskovski državni univerzitet Lomonosov i Univerzitet u Beogradu imaju višedecenijsku neprekidnu saradnju. Naša Matematička gimnazija i Matematička gimnazija koju je osnovao Kolmogorov pri univerzitetu i dalje sjajno sarađuju. Povrh svega i vrhunska nauka „uspeva da preživi” kroz saradnju Matematičkog instituta SANU i Matematičkog instituta Steklov Ruske akademije nauka?
Tačno. Ja sam ovde gost Matematičkog instituta SANU, na poziv Vladimira Dragovića, učenika mog učenika Borisa Dubrovina, koji je sada u Italiji. Od mojih moskovskih saradnika, on ima tesnu saradnju i s mojim takođe nekadašnjim učenikom, sada dopisnim članom Ruske akademije nauka, Viktorom Buhštaberom. Oni razvijaju algebarske i geometrijske ideje u dinamičkim i mehaničkim sistemima, koje su veoma zanimljivi produžetak aktivnosti koju smo Buhštaber i ja započeli sedamdesetih godina. Znamo da saradnji između „Steklova” i MI SANU značajnu pažnju posvećuju i direktor našeg Instituta, akademik Kozlov, potpredsednik Ruske akademije nauka i direktor vašeg instituta profesor Marković. Kozlov i Dragović su zajednički pokrenuli seriju međunarodnih konferencija pod nazivom „Geometrija, dinamika i integrabilni sistemi”. Trebalo je da učestvujem na prethodnoj, koja se održavala u Beogradu prošle godine. Na moju žalost, tada iz tehničkih razloga nisam uspeo da dođem, ali mi je veoma drago da sam sada ovde. Održao sam specijalni kurs o Geometriji integrabilnih sistema. Video sam mnogo mladih lica u sali, i nadam se da će se neki od njih ozbiljno uhvatiti u koštac s naukom.
Milan Božić
objavljeno: 25.06.2011.
