Izvor: Blic, 10.Maj.2011, 01:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kralj igre
Jednom, mislim da je to bilo uleto 1976, pokojni Vican Vicanović i ja smo vraćali smo preko Terazijama sa posla. Iznenada se ispred robne kuće “Beograd”, kao iz bajke, pojavio dugokosi Bern Bjorg u društvu svoje devojke Marine Simonesku.
Vican ga pozva preko ulice i "ledeni”, kako su zvali asa, nam odmahnu. Pojurili smo podzemnim prolazom i stigli par kod Igumanove palate. Čuveni fotograf prvom teniseru sveta, nekoliko dana pošto je osvojio Vimbldon, reče na smešnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << engleskom: "Ovo je moj urednik!” Šampion malo zatečen reče: "Izvini, ne dajem intervjue na ulici, a po podne odlazimo.” Uzvratio sam: "Ne zanima me ni autogram, ni slikanje ni intervju. Raduje me mogućnost da stegnem ruku majstoru i prvoj rok zvezdi tenisa. Svetski broj jedan tada me uz osmeh zagrli.”
Novaka Đokovića uživo nisam sreo još manje stegao ruku, ali sam na Dan evropske slabosti srca, imao predinfarktno stanje gledajući njegov surovo lep sudar sa Nadalom. U pravougaoniku od šljake, ta dva titana sa reketima, slobodni u različitim interpretacijama igre, a zarobljeni u obavezi rezultata, svojim sportskim dometima ponovo su zaustavljaju dah i širili granice same igre. I onaj što neumorno hvata gromove i onaj što štroji besove. Sudar najvećih, to je izazivati ivice samog kraja, izlagati svoj ugled i sujetu pod mikroskop rafinirane publike večno opsednute posebnicima. Takvi susreti nude prostor iz kojeg izrastaju dve stvari: sam tenis, ali i igrači! Njihove lopte kao telegrami iz rata uz muziku rivalskih krikova, tišinu samoprekora i nespremnost publike da vidi svog idola pobeđenog i nemoćnog. Na radost televizijske arene, to je dugi psihološki rat u kome svaki set nosi kvalitet antičke drame. Uši pune aplauza a srce nekako kipi zbog poslednjih poena koji su na crvenoj podlozi šljake zanavek približili Šampiona i Pretendenta.
Đoković je imenica uz koju idu veliki pridevi, realizator naših često nerealnih iščekivanja. Kulturu sportskog poraza jedno je od najbolnijih mesta naše svesti gde dominiraju predrasude, leleci i dileme pretopio je u normalnost pobede. Prošavši kroz pakao usamljenosti na treninzima i nemilosrdnost drila tela izgradio je ličnost takmičara spremnog na najveća iskušenja. U vrlo određenom prostoru i neizvesnom vremenu interpretira sudbinu i prihvata u par setova sve one rizike koji su obično raspoređeni tokom celog ljudskog života. Istovremeno se obračunava sa klišeima našeg mentaliteta i psihologije, koji su sačuvali više mitova Pada nego Pobede.
Šampion novog tipa je vrednost pomerena samo sa nadahnuća ka iscrpljujućem radu i distanciranju od svake malodušnosti. Đoković je ličnu darovitost najzad harmonizovao sa evropskim atletizmam, azijskom koncentracijom i srpskim šarmom i pretočio u uspeha koja zbunjuje svet, ali i nas. U dva seta dobiti Nadala usred Madrida – to je, da se ne lažemo, popeti se bos i go na Mont Everest, preplivati Pacifik, svirati u Bitlsima, nadigrati Barselonu na Nou Kampu! Kako je lepo slaviti Dan pobede uz nekog našeg danas nepobedivog. Divno je što mesecima pobeđuje sve najveće po pravilima igre, a ne na neke naše trikove i fore.
Kakav šampion!? Strašan šampion! Da se ne lažemo – na našem jeziku i u našoj veri sličnog ni boljeg nismo imali. Uprkos tome što dolazi iz geografije koja raste na mitu nepravednog poraza, on dokazuje da nije loše kada se jedan novi svet gradi na primerima časnih pobeda! U našem spotu gde je hohštapleraj odavno legalizovan, otadžbini ružnih afera, gde se upoređuju legende i šalabajzeri, Novak podgreva vatru čovekovog sna da je moguće nadmaši sve granice ka visovima nemogućeg.
Sport je takav, voli šampione, ali traži one koji će ih srušiti. Taj niz od 32 uzastopne pobede i šest osvojenih turnira moraće jednom da se prekine. Pitanje nije koga će naš Šampion sledećeg pobediti, već sa kojom će on igrom i kada biti nadigran. Dotle je naše pravo da se radujemo.
