Izvor: Politika, 20.Jan.2014, 16:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Trijumf beogradskog fudbala i „Politike”

Odlazak Borivoja Jovanovića, urednika naše Sportske rubrike, kao jedinog novinara iz Jugoslavije, u Montevideo, na Prvo svetsko prvenstvo u Urugvaju 1930. bio je sam po sebi podvig

Prvo svetsko prvenstvo (Urugvaj, 13–30. jul 1930) donelo je neočekivan, a ogroman uspeh našem fudbalu. Naša reprezentacija pre toga je učestvovala na svim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << olimpijskim igrama posle Prvog svetskog rata, a bilo ih je tri, odigrala ukupno četiri utakmice i – sve izgubila.

U Montevideo je otišla u prinudnom sastavu, unapred prežaljena, ali se vratila slavom ovenčana. Za to velike zasluge pripadaju i našem listu, jer je jedini iz Jugoslavije poslao svog novinara na lice mesta.

Sećanja Borivoja Jovanovića, tadašnjeg urednika Sportske rubrike „Politike”, na to kako je otišao na kraj sveta i kako je izveštavao otuda sačuvana su od zaborava zahvaljujući beogradskom listu „Fudbal”. Objavljena su 1962, kada je, na Svetskom prvenstvu u Čileu, reprezentacija Jugoslavije u najjačem sastavu ponovila uspeh „Urugvajaca”, ušavši u polufinale.

                                                                                     *

Evo kako je Jovanović opisao svoj put u Montevideo:

Po pozivu Fife i urugvajske fudbalske federacije, tadašnji Jugoslovenski nogometni savez odlučio je da učestvuje u takmičenju za prvo fudbalsko svetsko prvenstvo u Montevideu.

Zagrebačka štampa ocenila je ovu odluku kao tragičnu pogrešku i predskazivala je da će jugoslovenski reprezentativci tamo gladovati i uopšte loše proći. Zato su zagrebački i splitski igrači, koji su bili određeni u reprezentaciju, otkazali učešće nekoliko dana pred polazak ekipe za Urugvaj.

Ipak, na dalek put su krenuli igrači iz Beograda, a u Ženevi, odnosno u Marselju, priključili im se Bek, Stefanović i Sekulić, beogradski fudbaleri koji su igrali za francuske klubove.

Reprezentaciju sam na ovome putu pratio kao jedini novinar u svojstvu specijalnog izveštača „Politike”. Drugi beogradski list „Vreme” angažovao je vođu puta Mihaila Andrejevića, tada generalnog sekretara JNS, da mu šalje izveštaje o najvažnijim događajima.

Ali on je bio preokupiran drugim dužnostima pa je novinarsku morao zapostaviti. Tako je o događajima na I svetskom šampionatu jugoslovenska javnost uglavnom bila obaveštavana od mene.

„Politika” je tih dana donosila dve pa i tri strane mojih izveštaja sa ovog prvenstva, pa je za fudbal zainteresovala nove mase sveta a ujedno znatno povećala svoj tiraž.

Prve vesti dao sam iz Ženeve, a zatim iz Marselja o priključivanju trojice „inostranih” igrača. Međutim, javljao sam se svojoj redakciji i sa velikog prekookeanskog broda „Floride”.

Već prvih dana na „Floridi” našao sam se u vrlo nezgodnoj situaciji. Troškovi za put bili su veliki. Trudio sam se da ih smanjim, da olakšam svojoj redakciji, pa sam izdejstvovao u Ministarstvu socijalne politike i narodnog zdravlja da me postave za brodskog nadzornika na brodu „Floridi”.

Na taj način uštedeo sam redakciji ceo trošak za kartu i hranu od Marselja do Montevidea i natrag. U tom svojstvu dobio sam I klasu, obišao sam za osamnaest dana putovanja do Urugvaja dva-tri puta naše iseljenike u donjim prostorijama broda, ali nisam mogao održavati vezu sa igračima.

Naime, saobraćaj putnika iz jedne u drugu klasu nije dozvoljen na velikim prekookeanskim brodovima. Tri dana skoro nisam video ni razgovarao sa igračima i članovima vođstva puta!

Najzad, kada mi se dosadilo milionarsko društvo dama i gospode u prvoj klasi, zamolio sam da me prebace u turističku klasu, na sprat na kojem se naša reprezentacija slobodno kretala. Tako sam odahnuo, došao među svoje i opet ušao u tok stvari.

Sa broda sam poslao redakciji dva radio-telegrama i dva-tri dopisa avionskom poštom iz Las Palmasa i Dakara. Danas se Atlantski okean preleti za nekoliko časova. Mi smo putovali 18 dana od Marselja do Montevidea i bilo nam je vrlo prijatno. Ne verujem da to zadovoljstvo putovanja imaju oni koji putuju avionom!

Da kažem o jednoj nezgodi koja se dešava novinarima na ovako velikim putevima i takmičenjima. Naima, kada je u Montevideo stigla „Politika” u kojoj sam opisivao razne događaje na brodu „Floridi”, jedan od igrača koji se inače sjajno borio u Urugvaju, opasno se naljutio zato što sam pisao o njegovom obletanju oko jedne lepe Argentinke.

Drugi, opet, kada su navijači uleteli na teren slaveći izjednačenje koje je postigao Urugvaj, počeo je da nogama pika šešir jednog vatrenog navijača. Nastala je gužva oko toga i zviždanje publike!

Opisao sam i taj slučaj ali kada je ovaj igrač to pročitao u „Politici”, za vreme povratka na brodu „Masaliji”, reagirao je vrlo oštro. U toku daljeg putovanja, i ovaj igrač se izvinio, tako da smo se svi vratili u Beograd kao dobri drugovi i prijatelji što smo i do sada ostali.

 

Na puta ka slavi: Bek, selektor Simonović, Marjanović, Marković, Đokić, izveštač „Politike” Jovanović, Spasojević, Tirnanić, Arsenijević, Najdanović (stoje), Hrnjiček, potpredsednik JNS dr Hadži, putnica sa kćerkom, vođa puta dr Andrejević, Ivković, Stojanović (srednji red), Jakšić, Tošić i Vujadinović ( Foto iz albuma dr Milana Andrejevića)

Kao prvi naš izveštač sa tako velikog međunarodnog sportskog događaja Borivoje Jovanović se našao pred izazovima koje nijedan profesionalni novinar iz naše zemlje pre njega nije imao. Evo kako se dovijao da ih reši i opravda oko 100.000 dinara, koliko je u izveštavanje sa Prvog svetskog prvenstva u fudbalu uložila „Politika”, čiji je jedan primerak tada koštao 1 dinar:

U Montevideu je nastajao pravi posao. Trebalo je pohvatati veze s novinarima, trenerima ekipa, najčuvenijim igračima, drugim reprezentacijama, pobrinuti se za novinarsku legitimaciju i za mesto na igralištima i na stadionu, zatim za najbržu telegrafsku i avionsku vezu sa Jugoslavijom.

Svakog dana slao sam dopise svojoj redakciji o svemu što sam mogao saznati i što je moglo interesovati naš fudbalski svet. Zbog velikog posla izostao sam sa mnogih manje važnih zvaničnih prijema ili sa izleta naših reprezentativaca u lepu okolinu.

Često sam se lišavao i zanimljivog razgovora sa našim iseljenicima koji su upravo opsedali naš hotel. Avionsko pismo stizalo je u Beograd za pet do osam dana i to preko Rio de Žaneira, Dakara, Pariza i Beča.

O utakmicama slao sam izveštaje telegramima. Po sporazumu sa drugovima iz redakcije upotrebljavao sam skraćenice i telegrafski stil.

Veza Ital-kabla je bila najuslužnija i najbrža. Telegram poslat iz Montevidea posle podne stizao je u Beograd istog dana uveče tako da ga je „Politika” mogla objaviti već u svom jutarnjem beogradskom izdanju.

Za telegram od oko šezdeset reči koji sam poslao o utakmici sa Brazilom, spremao sam tekst još na tribinama pred svršetak utakmice i to na nemačkom jeziku.

Međutim, kad sam otišao do telegrafske agencije, obavešten sam da mogu i na našem jeziku ispisati ceo telegram ali samo štampanim slovima.

Proširio sam onda tekst ali sam se dobro preznojio jer je trebalo u najkraćim potezima opisati našu veliku pobedu, ne izostaviti ni jednu važnu okolnost koja je dovela do nje. Telegram je koštao oko pet hiljada dinara (tadašnjih).

Izveštaj o pobedi nad Bolivijom već je išao i brže i lakše. Telegram je bio kraći jer je i novca naglo ponestajalo, a nisam bio siguran da ću ga brzo moći dobiti iz Beograda. Najzad, morao sam ga čuvati za duži telegram o utakmici koja nas je čekala u polufinalu.

U Buenos Airesu, na povratku ponestao mi je novac. Zatražio sam ga preko jedne banke i kada sam posle tri dana stigao u Rio de Žaneiro, novac me je već čekao na šalteru brazilske banke.

Tako je ovo moje putovanje i svi izveštaji koštali „Politiku” nešto manje od 100.000 dinara. Ipak, „Politika” nije zažalila ove troškove, jer se sve odvijalo na vreme i njeni čitaoci su bili takođe zadovoljni.

Susret s reprezentacijom Urugvaja opisao sam sa preko stotinu reči. Potrošio sam skoro sav novac koji sam imao.

Utakmica je zaista bila vredna tih troškova. O njoj je imalo mnogo šta da se kaže. Iako je rezultat bio 6:1 u korist Urugvaja, naši su igrali vrlo dobro, dali prvi gol i tek kada je sudija otvoreno počeo da navija za domaće, jugoslovenski igrači su posustali.

Prilikom slanja ovakvog telegrama, najteže je podesiti kratak stil. Opisati sve važne događaje na terenu ali biti i kratak i jasan. Uz to, pisati štampanim slovima.

Ital-kabl je ovom prilikom organizovao na samom stadionu svoju službu, pa su njegovi momci još na tribinama uzimali od novinara tekstove i odnosili ih u svoju centralu.

 ----------------------------------------------------------------------

U penziju kao urednik „Naučne knjige”

Borivoje Jovanović je rođen 1897. u Beogradu, gde je i umro 1980. Bio je među osnivačima srednjoškolskog kluba Slavija (1911), čija je cela ekipa postala podmladak Velike Srbije (1913). Prvi svetski rat je proveo u logorima, najpre u Hajnrisgrinu, a potom u još zloglasnijem Nežideru.

Po oslobođenju je bio među onima koji su obnovili klub i dali mu novo ime – Jugoslavija (1919), čiji je bio prvi sekretar, kao i u Beogradskom loptačkom podsavezu (1920), jednom od četiri na koliko je teritorijalno bio razdeljen Jugoslovenski nogometni savez (1919).

Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, osnovao je i uređivao nekoliko sportskih listova („Sportski list” 1920, „Sportista” 1924. i „Sport” 1928). Veoma plodnu saradnju je ostvario sa svojim mlađim kolegom iz redakcije Ljubomirom Vukadinovićem.

Napisali su monografiju „Četvrt veka SK Jugoslavije” (1939). Izdavali su „Jugoslovensku sportsku reviju (1938) i „Sportsku biblioteku” (1939), ali je njihovo izlaženje prekinuo Drugi svetski rat.

U „Politiku” je došao 1927. Za nju je, posle Montevidea, izveštavao i sa Drugog svetskog prvenstva u fudbalu 1934. u Italiji i Olimpijskih igara 1936. u Berlinu. Njen urednik je bio do Drugog svetskog rata i po oslobođenju Beograda do aprila 1945. Posle toga je povremeno pisao za novine, uglavnom o sportskim temama, a u penziju je otišao 1960. s dužnosti glavnog urednika „Naučne knjige”.

Kao penzioner je bio član Komisije za istoriju, arhiv i muzej fizičke kulture Srbije. Radio je na njenom „Zborniku” (objavljeno 12 svezaka) i publikaciji „Sto biografija” (četiri sveske), odakle su i ovi osnovni podaci iz njegovog života.

Priredio I. Cvetković

objavljeno: 20.01.2014.

Nastavak na Politika...