Izvor: Politika, 20.Jan.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na put za Urugvaj ceo tim došao dva sata pre roka
U knjizi „Sa loptom kroz svet” (1944) novinar M. R. Belić objavio i sećanje golmana naše reprezentacije koji se proslavio u Montevideu. – „Ovaj lepi put će doneti razočarenje”
Verovatno je najpodrobnije sećanje na Prvo svetsko prvenstvo u fudbalu ostavio Jakšić, golman naše reprezentacije, koji se iz Montevidea vratio kao Veliki Milovan. Njegove uspomene je zabeležio M. R. Belić u listu „Sport”, a potom, sa ostalim svojim sportskim reportažama, sakupio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u knjigu „Sa loptom kroz svet”, objavljenom 1944!
U Urugvaj je naša reprezentacija otišla sastavljena od 13 igrača iz beogradskih klubova BSK (Marjanović, Tirnanić, Arsenijević, Vujadinović, Mihailović, Najdanović, Tošić i Stojanović), Jugoslavija (Đokić, Spasojević) i Soko (Ivković, Jakšić i Hrnjiček), trojicom Beograđana koji su igrali u Francuskoj (Bek u Setu, Sekulić i Stefanović u Monpelijeu) i jednim iz novosadske Vojvodine (B. Marković). S njima su bili još međunarodni sekretar saveza dr Andrejević, potpredsednik dr Hadži i selektor Simonović.
Zagrebački i Splitski podsavez nisu priznavali rukovodstvo Jugoslovenskog nogometnog saveza, jer se nisu slagali s odlukom vanredne skupštine saveza od 16. marta 1930. da se njegovo sedište iz Zagrebe premesti u Beograd. Pre toga je Hajduk, kao prvak države za 1929, nameravao da gostuje u Južnoj Americi, pa je ponudio da o istom trošku predstavlja zemlju na šampionatu sveta.
Da se može i bez fudbalera iz hrvatskih klubova verovatno je uticao i ishod utakmice gradskih selekcija Beograda i Zagreba odigrane dve godine pre toga. Tada su Beograđani pobedili čak s 11:2!
Bez igrača iz Zagreba i Splita naša reprezentacija je igrala 15. juna 1930. u Sofiji s Bugarskom 2:2. Evo kako je Jakšić opisao okupljanje i odlazak u Marselj odakle je nastavljeno brodom za Montevideo:
Još se nismo ni odmorili od utakmice koju smo u Sofiji igrali protivu naših suseda – Bugara, a već je bilo naređeno pakovanje za put u – Montevideo! O mom učešću u nacionalnom timu na ovom takmičenju bio sam već ranije obavešten pa nije nikakvo čudo što ova najnovija vest nije pojačala moje uzbuđenje, jer ono je već dotle bilo toliko veliko da ga nikakav novi događaj, sem možda nemogućnosti mog ličnog putovanja, ne bi više mogao povećati. Hvala Bogu bio sam zdrav i čist pred vlastima, te u tom pogledu nije bilo prepreka.
Pokušavao sam čak i da ne mislim na predstojeći put. Pokušavao ali ne i uspevao, jer ma koliko da sam se skrivao od sveta, dovoljno je bilo da otvorim novine i bežanje čak i od samog sebe prestaje, jer ma koje novine bile u njima je naširoko i nadugačko pisalo o pripremama i skorom polasku naše reprezentacije u Novi Svet.
Prognoze su, razume se, bile različite. Pisalo se o svemu i svačemu i svako je imao svoje suprotno mišljenje. U jednom, međutim, svi su se slagali: ovaj lepi put će doneti razočarenje! – pisalo je skoro u svim novinama. Javno mnenje, dakle, pripremljeno je na neuspeh, što je uostalom bilo i sasvim razumljivo kada se uzme u obzir činjenica da su igrači iz ostalih pokrajina iz nekih, nama nepoznatih razloga, na nekoliko dana pred polazak, otkazali svoje učešće u pripremljenom nacionalnom timu. Ostavljeni smo na cedilu.
Voćstvo Nogometnog saveza, međutim, nije malaksalo. Kad se već sa tim igračima nije moglo računati, rešeno je da se pođe i bez njih. Rešeno i učinjeno i „državna reprezentacija” sastavljena isključivo od Srba, krenula je najzad na put.
Sastanak naše reprezentacije bio je zakazan u železničkoj restoraciji. Čak i ja, koji sam dotle kao učesnik u našoj reprezentaciji bio proputovao celu Evropu, došao sam na zakazano mesto dva sata pre određenog vremena. zatekao sam tamo sve na okupu! Za Momu Đokića, tadašnjeg najmlađeg člana naše reprezentacije, rekli su da je prvi došao. Zli jezici, međutim, tvrde da je čak i prethodnu noć proveo u toj restoraciji.
Beograd je vrlo gostoljubiva varoš. Beograđani su cveće ljudskog roda. Dovoljno je samo da neka iole znamenita ličnost dolazi ili odlazi i, Beograd je dobrim delom na stanici. Pa zar je onda čudo što se skoro ceo Beograd slegao da svojim reprezentativcima poželi srećan put pred polazak u Novi Svet. Oproštajni govori i buketi bilo je sve što sam pored moje sadašnje žene, tadašnje verenice, još mogao čuti i videti, i luksuzna kompozicija evropskog ekspresa bez zvižduka, tiho i nečujno, povlači svoj dragoceni teret u nepoznati svet.
Italija, Austrija, Švajcarska i Francuska, sa svojim božanski lepim predelima, ne pretstavljaju za mene nikakvu interesantnost, jer sve njih već znam; sa svima njima prošao sam Evropu; sve ove predele video sam više puta. Ja o tom neću da pričam, jer svemu tom nisam poklanjao skoro nikakvu pažnju. Sve moje misli težile su ka Marselju, njegovom pristaništu i tom velikom brodu koji nas je imao preneti u Novi Svet. Brod je za mene bio problem. Da li je kao „Aleksandar” ili „Kraljica Marija”? Ne, ne, još veći! Kao oba zajedno, pomislio sam najzad. Ova mi je pomisao izgledala kao najverovatnija. Njom sa se zadovoljio i kao da je ona bila rešenje svih mojih životnih teškoća, prihvatio sam je brzo i odlučio i, posle mnogo neprospavanih časova, čvrsto zaspao.
Koliko je to spavanje trajalo ni danas mi nije jasno. Meni se činilo kao delić sekunde, pa ipak ono je moralo biti daleko duže, jer zaspao sam odmah po ulasku u Francusku, a probudilo me je jako drmanje, posle koga sam još sa zatvorenim očima čuo samo:
Marselj, Marselj!...
Dva dana provedena u Marselju ne donose nikakve događaje, sem što u tom vremenu Bane Sekulić, Ljubiša Stefanović i Ivica Bek, tadašnji naši iseljenici-igrači, dolaze u sastav naše reprezentacije. Sve ostalo teče normalno: spavanje i kretanje u grupi i pod strogim nadzorom neumitnog voćstva. Jedna bioskopska, jedna pozorišna pretstava i jedan zajednički izlet u skromniji noćni lokal ostaju mi još kao sećanje na tadašnji dvodnevni boravak u Marselju.
Trećeg dana, međutim, veliki hotelski autobus prevezao nas je na pristanište gde je već čekao ukotvljen i miran francuski brod „Florida”. Gospode, kako je taj brod izgledao! Sve moje iluzije bile su razbijene. Kakva dva savska broda zajedno! Četiri, pet, more ni deset, ni svi savski brodovi zajedno, ne bi mi izgledali tako gorostasni kao „Florida”. A ona, gorda i dostojanstvena, nema i mirna, kao da je čekala na dolazak naše reprezentacije. Kažem: kao da je čekala, jer neposredno posle našeg penjanja u ... nebo, kako se meni činilo, „Florida” se otisla i, ostavljajući za sobom Stari Svet, zaplovila namćorastim okeanom put Novog Sveta...
Priredio I. Cvetković
objavljeno: 21.01.2014.
Pogledaj vesti o: Svetsko prvenstvo
