Izvor: Politika, 30.Avg.2014, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Portret bez rama: Aleksandar Đorđević
Rođeni vođa
Kao kapiten reprezentacije Jugoslavije podigao je pobednički pehar na Svetskom prvenstvu u Atini 1998, a danas se u Španiji, prvi put kao selektor, bori za košarkaški ugled Srbije. Da u timu ima nekoga poput sebe, ko bi u trenucima najveće drame uzeo loptu i sam režirao poslednji čin, mirne duše bi mogao da obeća medalju. Ali, svestan je da su se vremena promenila, da reprezentacija današnjim generacijama nije najveći san, pa mu je zato jedan od ciljeva >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da mladim igračima usadi u glavu šta znači predstavljati svoju zemlju.
Kako kaže, u njegovo vreme poziv selektora značio je više nego loz od milion dolara. Ko bi danas, recimo, uradio ono što je on uoči Svetskog šampionata u Buenos Ajresu 1990. Tada je, kao prekobrojan na spisku selektora Dušana Ivkovića, u prvi mah odlučio da leto provede u Parizu, sa devojkom (današnjom suprugom Sekom) i jednim od najboljih prijatelja (današnjim kumom Vladom Dragutinovićem). Međutim, istog trena kad je dobio iznenadni poziv selektora, kome je zatrebao igrač na toj poziciji, odjurio je s vrha Ajfelove kule na aerodrom i kroz nekoliko sati obreo se na pripremama u Novom Sadu.
Možda svi nesvesno čine nepravdu prema njemu kad kao njegovo remek-delo ističu trojku protiv Huventuda, kojom je u Istanbulu 1992. doneo Partizanu prvu i jedinu titulu klupskog prvaka Evrope. Taj koš, svakako jedan od najupečatljivijih u istoriji evropske košarke, jeste promenio karijeru i njemu i čitavom timu (svakako i treneru Željku Obradoviću), ali nije u redu da u njegovoj senci ostanu sve one partije u kojima je reprezentaciji krčio put ka medaljama. Malo ko je imao toliko odlučujućih rola u ključnim utakmicama državnog tima. Pomenućemo samo četiri, od toga tri u Atini – susret za bronzu na „Evrobasketu 1987”, rekordan 41 poen (trojke 9–12) u finalu „Evrobasketa 1995” protiv Litvanije, maestralnu epizodnu ulogu dugu sedam minuta (povređen, takoreći na jednoj nozi) u četvrtfinalu „Mundobasketa 1998”, kao i „rimejk” istanbulske trojke protiv Hrvatske na „Evrobasketu 1997” u Barseloni (taj meč nije bio rezultatski presudan, ali je doneo ogromno samopouzdanje timu jer su još bile sveže rane od rata).
Nisu samo blistava igra, dirigentska uloga na parketu i ogromno samopouzdanje razlog zašto i danas verujemo Đorđeviću (nedavno proslavio 47. rođendan). Njegova harizma nema toliko veze s košarkom. Ona izvire iz njegove ličnosti (to je prepoznao i Unicef), ima veze i s vaspitanjem koje nosi iz sportske porodice, ali i s basketima do „krvi” na čuvenom „Ranču”, betonskom igralištu na Novom Beogradu na kojem su padali i mnogi svetski šampioni.
Oženjen je Sekom, svojom prvom ljubavlju iz tinejdžerskih dana, kad su važili za najpopularniji par u Beogradu. Imaju dve ćerke, Tesu i Taru. Poslednjih godina žive u Milanu, gradu koji je kao stvoren za njega, pošto je oduvek važio i za našu najbolje odevenu javnu ličnost.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 31.08.2014.
Pogledaj vesti o: Svetsko prvenstvo
