Izvor: MozzartSport.com, 30.Maj.2020, 12:03
Jokanović: Oduzeli su nam EURO 1992, bili smo bolji od Danske
“Traumatično iskustvo za sve nas. EURO 92 bio je naš prvi veliki turnir i mnogi od nas morali su da čekaju do svoje 30. godine kako bi dobili sledeću šansu. U mom slučaju bio je to Mundijal u Francuskoj. Isto je bilo i sa Peđom Mijatovićem, Sinišom Mihajlovićem, Vladimirom Jugovićem... Bili smo mladi sportisti i izgubili smo svoju šansu”
Dok je tog 29. maja 1991. Jugoslavija u predratnom >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << stanju slavila najveći uspeh klupskog fudbala zemlje koja se ubrzo potom raspala, godinu dana kasnije ta ista razorena država doživela je najveći sportski progon na svim meridijanima.
Neponovljivoj generaciji jugoslovenskih košarkaša zabranjeno je učešće na Olimpijskim igrama 1992, a isto tako je i moćna fudbalska reprezentacija stopirana na putu učešća na Evropskom prvenstvu iste godine, deset dana pre nego što se EURO odigrao. Umesto Plavih prolaz na završni turnir dobila je Danska kao učesnik iste kvalifikacione grupe i tada ispisala bajkovitu priču osvajanjem zlata! Ni 28 godina kasnije, rane nisu u potpunosti zarasle...
“To su tužne uspomene“, priseća se Slaviša Jokanović u razgovoru za britanski Gardijan. “Današnje generacije girača nisu dobile mogućnost da igraju ovog leta, ali će im ta šansa biti omogućena naredne godine. Mi smo izbačeni sa Evropskog prvenstva i nikada više nismo imali takvu šansu“.
Jugoslavija je odlukom Ujedinjenih nacija stavljena pod sankcije 31. maja 1992. godine. Već 10. juna Danaska je odigrala meč s Engleskom u Malmu. Jugoslavija je trebalo da bude tu. Samo 15 dana kasnije Danska je ukrstila koplja sa Nemačkom u finalu odigranom u Geteborgu i uzela pehar...
“Bili smo mnogo bolji tim od Danaca“, kaže Jokanović.
Jugoslavija je na taj turnir trebalo da ide u sastavu bez hrvatskih, slovenačkih, bosanskohercegovačkih i makedonskih fudbalera... Dezintegracija velike Jugoslavije se uveliko odvijala.
“Do momenta kada smo se izborili za EURO 1992. već su nam nedostajali neki važni igrači. Darko Pančev je u kvalifikacijama postigao deset golova. Mogli smo tada da napravimo nešto veliko i sa igračima koji su ostali, a samo mesec dana ranije tim je bio još jači. Užasno vreme. Ostale reprezentacije nisu želele da igraju pripremne utakmice sa nama. Igrali smo protiv Fjorentine meč, a onda otišli u Švedsku. Tada su već počele da kruže glasine. Prvi smo stigli u Švedsku, hteli smo da ih zbunimo“, s blagim osmehom poslednju rečenicu izgovara Jokanović.
Svi planovi ubrzo su se pretvorili u prah i pepeo...
“Dve nedelje pre završnog turnira dobili smo suspenziju. Razočaranje je bilo ogromno. Silno smo želeli da pokažemo šta možemo, ali iz političkih razloga vratili su nas nazad. Osećali smo se užasno. Morali smo da čekamo dva ili tri dana da nam organizuju let za Beograd. Problem je bio u tome što avion nije mogao da poleti za našu zemlju. Čekali smo preko 10 sati na aerodromu dok nas nisu pustili da idemo“.
Takvo iskustvo duboko je ostalo urezano u sećanjima svih jugoslovenskih fudbalera u plavim dresovima...
“Traumatično iskustvo za sve nas. EURO 92 bio je naš prvi veliki turnir i mnogi od nas morali su da čekaju do svoje 30. godine kako bi dobili sledeću šansu. U mom slučaju bio je to Mundijal u Francuskoj. Isto je bilo i sa Peđom Mijatovićem, Sinišom Mihajlovićem, Vladimirom Jugovićem... Bili smo mladi sportisti i izgubili smo svoju šansu. Ali, opet, drugi su mnogo više propatili od nas. Naš problem bio je sportski, a dešavalo se nešto mnogo veće od toga“.
Dok se jugoslovenska ekspedicija vratila kući, u Švedskoj je danska selekcija ispisivala istoriju...
“Nismo bili raspoloženi da ih gledamo na televiziji. Dobili smo ih u Kopenhagenu, iako su oni nas pobedili u Beogradu. Nekoliko meseci je prošlo od tada, dosta toga se desilo, a oni su na turnir stigli opušteni. Do finala su pobedili samo jednom. Iskreno, ceo taj turnir sam izbrisao iz sećanja. Nismo mogli da učestvujemo i to je to. Takođe su nas suspendovali i sa Mundijala 1994. i Evropskog prvenstva 1996. godine. Ljudi kažu da smo mogli da uradimo mnogo toga, ali nismo dobili šansu“.
Jokanović je mogao da upiše i mnogo više od 64 nastupa za reprezentaciju, da nije bilo sankcija...
“Šest mečeva sam odigrao za staru Jugoslaviju, sve ostalo za SRJ. Tri turnira i šest godina smo izgubili“.
Jugoslavija se plasirala na Mundijal u Francuskoj, kada je Hrvatska stigla do polufinala i zabeležila dotad najveći uspeh, do finala Svetskog prvenstva u Rusiji 20 godina kasnije. Jugoslavija je dve godine posle Francuske igrala i svoje poslednje Evropsko prvenstvo. Jokanović je poslednju utakmicu u plavom dresu odigrao u dramatičnom porazu od Španije (3:4) u grupnoj fazi. Tada je zaradio dva žuta kartona, drugi zbog faula koji je bio sumjiv.
“Da, istina. Ali, bio je to možda moj osmi faul na toj utakmici i platio sam zbog toga. Pokušali smo da se Španiji suprotstavimo fizički agresivnom igrom i otišli smo predaleko“.
Prijateljstvo između srpskih i hrvatskih sportista bilo je jače od političke situacije i raspada Jugoslavije...
“Mario Stanić mi je mnogo pomogao u Čelsiju. Robert Prosinečki je bio najtalentovaniji od igrača s kojima sam igrao“, kaže Jokanović i dodaje:
“Od ostalih bih izdvojio Mijatovića, Piksija, Zolu, Đalminju, Karlosa iz Ovijeda, jako sam voleo kako je igrao, te Gorijarana i Felipe iz Tenerifa“.
U dahu je nastavio...
“Mnogo sam priča prošao i uživao sam u svemu tome. Bio sam trener u Tajlandu gde sam uzeo titulu, a kada sam odlazio tamo pomislio sam: 'Ko uopšte igra fudbal tamo?!' Ali, Robi Fauler je bio tamo. Razmišljao sam: 'Ako on može, mogu i ja'. U Votfordu sam nasledio tim koji je bio stvoren da igra viši rang. Fulam je bio drugačija priča, jer nije bilo velikih očekivanja. Ali sam ponosan na oba ulaska u Premijer ligu“.
U Engleskoj, priznaje, ostao je nedorečen zbog preranog otkaza u Fulamu.
“Da, imam nedovršenih poslova u životu, ali ne znam kada ću ih odraditi do kraja. Nisam avanturista, voleo sam da živim potpuno normalno, kao što sam živeo i radio u svojoj zemlji, ali posle Partizana nema mnogo posla tamo. U Španiji nisam imao priliku da radim. Da li bih voleo da radim ponovo u Engleskoj? Da. Grad koji biram za život je Madrid, ali ako tamo ne mogu da budem produktivan, nema razloga da tamo budem. Ne želim da sedim kod kuće i plačem, da čekam da me neko zove. Ako želim da napredujem, radiću jako da se to ostvari. Još bar 20 godina tako. Nije mi moto da zarađujem pare i da idem da pecam. Volim da radim, a bonus je to što volim ono čime se bavim“, priča Jokanović i dodaje:
“Ne znam da vozim autobus, da vodim restoran, da radim u butiku, ili da budem novinar. Niti to volim. Radim ovo što znam i mogu, odnosno imam entuzijazam da radim ovo. Zašto je život komplikovan? Ne žalim zbog 'avantura', niti o narednim koracima. Kada vreme dođe, pokušaću da uradim dobar posao. Neću da bude depresivan, nije to za mene. Nemam nameru da stanem. Uživam u životu i volim da pobeđujem. Gde će se to desiti? Videćemo“.
Za kraj, ukratko...
“Ovo govorim pola ozbiljno, pola u šali – sve od Real Madrida nadole je opcija. Barselona, Bajern, Siti, Čelsi, Atletiko, tako da se niko ne uvredi. Od Madrida, do Novog Zelanda, sve je u opticaju“.
|
Kompletna ponuda na www.mozzartbet.com
Tagovi:
Tagovi:
Nastavak na MozzartSport.com...
.jpg)
