Izvor: Politika, 30.Jan.2012, 14:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dani Srbije u svetskom sportu
Đoković pobedio na Međunarodnom prvenstvu Australije u tenisu, vaterpolisti u Holandiji ponovo zaseli na evropski tron, a rukometaši u našem glavnom gradu osvetlali obraz osvajanjem drugog mesta na Starom kontinentu
„Grom zagrmi na Svetoga Savu, sinu munja na Časne verige” ovekovečeno je u „Početku bune na dahije”. Ti dani su i sada bili bitni za Srbiju (27. januara su bila polufinala na teniskom turniru >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Melburnu, Evropskom prvenstvu za vaterpoliste u Ajndhovenu i Evropskom prvenstvu za rukometaše u Beogradu, a juče su naši igrali u finalu). Umesto gledanja nebeskih prilika ovoga puta su gledani televizijski prenosi (izuzev onih 20.000 srećnika koji su došli do karte za „Beogradsku arenu”).
I sada je, kao i u ono epsko doba, bilo potrebno srce u junaka da se iz teških megdana izađe kao pobednik. Uspeo je to Novak Đoković na Međunarodnom prvenstvu Australije u tenisu, uspeli su to vaterpolisti u borbi za prvaka Evrope u Holandiji, a rukometaši su se ovde, kod nas, vratili u svetski vrh, pošto u tom sportu drugi kontinenti imaju sporednu ulogu.
Vuk Karadžić je za Hajduk-Veljka tvrdio da bi „u vrijeme Ahila i Miloša Obilića, zaista, njihov drug bio, a u njegovo vrijeme bog zna bi li se oni mogli s njim uporediti”. Nešto tako bi danas moglo da se kaže za Novaka Đokovića!
Njegovi mečevi bi mogli da se svrstaju uz one megdane vođene pod zidinama Troje ili po Balkanu dok su njime krstarili naši vitezovi.
Mnogo puta nam je izgledalo da će naš junak da posustane, da se namerio na boljeg od sebe, ili da ga snaga izdaje. A onda on dobije niotkuda neku neviđenu snagu i veštinu, sve rane zacele, a ruka nepogrešivo gađa. Kao da gledamo prošlost pre istorije kad su bogovi hodali po zemlji ili je ovo, možda, iz daleke budućnosti kada će ljudi imati, za sadašnje poimanje, nadljudsku moć.
Đoković je i ovoga puta bio na teškim iskušenjima. I kada je izgledalo da je u Melburnu pred nerešivim zadatkom on bi, poput Miloša Vojinovića u „Ženidbi Dušanovoj”, čuda činio.
Što imamo takvog čoveka treba da se dičimo. A naredna pokolenja i da se nadahnjuju njegovim podvizima. Jer, Đoković treba da bude uzor ne samo budućim šampionima, nego i običnim ljudima, kao što su to vekovima bili Ahil, Obilić i oni koji su im bili uz rame.
Vaterpolisti su, takođe, primer koji prevazilazi puko sportsko nadmetanje. Da bi se postalo to što je Srbija u tom sportu nije dovoljno imati jednoga junaka. Tu mora da bude junak do junaka.
Na svu sreću, imamo takve. Oni su kadri stići i uteći i na strašnome mestu postojati. Kod njih „što propusti dijete Grujica dočekuje deli Radivoje, što propusti deli Radivoje dočekuje starina Novače”. To je tim!
A iza svega toga su godine mukotrpnog rada – i pojedinačnog i kolektivnog. Kako samih vaterpolista tako i onih koji ih vode. A nije nimalo lako da se sve to uskladi.
Za razliku od nekih sličnih sportova u nekadašnjoj zajedničkoj državi vaterpolo vrela je bilo više u drugim republikama, nego u Srbiji. Bez obzira na to mi smo s pravom naslednici Jugoslavije, jer su oni na čija je pleća pao naš vaterpolo znali kako treba dalje.
Ode jedno pokolenje koje je vladalo svetom i, po zakonu verovatnoće, ko zna kada će ponovo da se rodi takvo. Kad ono – sve po starom. Naši vaterpolisti su kao Spartanci – nije važno kako se ko zove, nije važno ni ko je protivnik. Gotovo da naši suparnici u vaterpolu mogu da zavape: „Hrani sina, pa šalji na vojsku, Srbija se umirit ne može”.
Rukometaši, na žalost, nisu stupili na evropski presto. Ali, njihov uspeh je veći od onoga što su naši ostvarili u Melburnu i Ajndhovenu. Đoković i vaterpolisti su „stare megdandžije”, oni dobro znaju put do lovorika. Naš rukomet je, međutim, preživljavao teške godine.
Ali, dogodilo se ono što je verovatno prevazišlo i maštu. Zlato nije na prsima naših rukometaša, međutim, i ova srma itekako sja. Nisu nadigrani, iako su pokleknuli u finalu. Ali, i to je razumljivo. Sadašnji evropski vicešampioni su do juče bili rukometna nejač. Finale i oni – pa, to je savremeni primer za: „ono boja ni videlo nije”. Bez obzira na to rukometaši osvetlaše obraz i to kod kuće. A u svom selu se teško postaje prorok. I to je primer za nauk – kako ni iz čega može da se nastane nešto moćno.
Ivan Cvetković
objavljeno: 30.01.2012.
Pogledaj vesti o: Svetsko prvenstvo
