Izvor: Politika, 11.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zakon o sportu i treneri
Vlada Srbije usvojila je pre dva meseca (8. novembra 2007) Predlog zakona o sportu i uputila ga u skupštinsku proceduru, a ministar omladine i sporta Snežana Samardžić-Marković najavila je da će se njeno ministarstvo boriti da Zakon bude usvojen u prvom kvartalu ove godine. Konačni oblik Zakon o sportu dobiće tek na sednici Skupštine (narodni poslanici će sigurno imati niz predloga i amandmana za njegovo poboljšanje), kao što se i Predlog zakona razlikuje u nekim delovima od Nacrta koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je pripremilo Ministarstvo Omladine i sporta. Značajne razlike lako je uočiti u delu koji reguliše Nacionalna priznanja i nagrade za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta, oblasti koja se s razlogom već godinu i po dana nalazi u centru pažnje sportske javnosti.
Ovu oblast Vlada je prvo (jula 2006) regulisala Uredbom, pa Dopunom Uredbe a ubuduće ona će biti regulisana zakonom da bi se izbegli uticaji političkih turbulencija mogućih u društvima u tranziciji.
Neke nesavršenosti Uredbe koje su dovele do zloupotreba kojima se sada bavi Komisija za reviziju, koju je formiralo Ministarstvo omladine i sporta, ispravljene su već Nacrtom zakona, a Vlada je predlogom zakona unela i nekoliko novina u ovu oblast u želji da se zaštiti opšti interes u oblasti sporta.
Zahvaljujući "insajderima" u mnogim sportskim savezima uočeno je da je bilo dosta zloupotreba, jer je neprecizno određivanje pojma "trener" u Dopuni Uredbe donelo nacionalno priznanje i značajnu redovnu novčanu nagradu i onima koji nisu bili treneri osvajača medalja na najvećim takmičenjima. Plemenita ideja, da se novčanim nagradama pored sportskih asova osvajača medalja na najvećim takmičenjima nagrade i njihovi treneri i tako stimulišu da ostanu u našem sportu tako je izvrgnuta ruglu.
Komisija za reviziju trebalo bi do Sretenja (15. februar), kada će postojećem spisku dobitnika nacionalnih priznanja biti dodati novi, da završi svoj posao i mada njeni članovi rade uz poštovanje klauzule o "obavezi tajnosti" sportskom čaršijom se pronose glasovi da su nepravilnosti uočene u streljaštvu, atletici, šahu, rukometu...
Predlog zakona otišao je korak dalje od Dopune uredbe i pod pojmom "trener" (u predlogu zakona "glavni trener") podrazumeva se stručnjak "koji je fizički bio prisutan na takmičenju i vodio sportistu, tj. ekipu, sedeo na klupi sa ekipom, vršio izmene i igrača i bio uveden u zvanični bilten organizatora kao glavni trener".
Time je značajno sužena mogućnost za zloupotrebe, ali ne i potpuno.
Predlagač zakona nije uzeo u obzir činjenicu da su u pojedinačnim sportovima isključivo zaslužni za uspehe sportista njihovi lični treneri koji mogu, a ne moraju da budu prisutni fizički na samom takmičenju. To se pre svega odnosi na najveća takmičenja – Olimpijske igre ili svetske šampionate, na kojima Međunarodni olimpijski komitet ili međunarodna sportska federacija određuju učesničke kvote i na kojima svi sportisti, na primer atletičari ili plivači, uz sebe ne mogu da imaju svog ličnog trenera koji ih je doveo do vrhunskih sportskih rezultata i – u krajnjem slučaju – do medalje. Na tim takmičenjima obično "nađe" se mesto i akreditacija za trenere sportista od kojih se očekuje borba za medalje, ali to nije pravilo. Uostalom draž sportu daju i sportski podvizi i neretko medalje osvajaju sportisti od kojih se to nije očekivalo i čiji pravi treneri nisu prisutni na takmičenju. Treba li onda vođa ekipe koji ne mora da bude trener ili selektor, koji nije učestvovao u trenažnom procesu sportiste, da dobije nagradu za medalju kojoj je doprineo samo bodrenjem ili dobrom organizacijom puta na takmičenje?
O tome svakako, trebalo bi da se pre stavljanja Predloga Zakona o sportu pred narodne poslanike na dnevni red Skupštine, trebalo da se izjasne i sportski savezi u pojedinačnim sportovima, ali predlagači - Ministarstvo omladine i sporta i Vlada...
--------------------------------------------------------------------------
Otkaz selektoru briše nacionalno priznanje
Predlog zakona o sportu doneo je i jedan zanimljiv stav, koji se nije nalazio u Nacrtu zakona.
"Ukoliko nosilac nacionalnog priznanja odbije učešće u pripremama i nastupima nacionalne sportske reprezentacije, Vlada može, na predlog Ministarstva, da ukine nacionalno sportsko priznanje iz člana 149. ovog zakona" stoji u članu 156, stav 6. Predloga zakona.
Jasno je da ovim stavom, kao i odredbom da sportisti nacionalna priznanja počinju da primaju tek kada navrše 35 godina, zakonodavac želi da vrhunske sportiste što duže zadrži u nacionalnom dresu i to će svaki ljubitelj sporta da pozdravi.
Dakle, svaki neopravdani otkaz selektoru, mogao bi da anulira učinak sa prethodnog takmičenja i to bi u mnogim sportovima (setimo se samo dugog niza otkaza naših najboljih košarkaša) moglo da pomogne selektorima nacionalnih reprezentacija i donese više uspeha na najvećim takmičenjima.
U Predlogu zakona definisano je i da inicijativu za oduzimanje nacionalnog priznanja Ministarstvu omladine i sporta daje nadležni nacionalni sportski savez. Problem je, međutim, što se koristi pogodbena formulacija (može), a ne propisuje obaveza, pa samo nerealni optimisti mogu da očekuju da će savezi biti dovoljno jaki da uđu u sukob sa svojim najboljim članovima...
[objavljeno: ]
