Izvor: N1 televizija, 23.Jun.2018, 18:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uvek je sve isto
Nada je opasna stvar. Morali su da odigraju dobro protiv Kostarike da nas nateraju da zaboravimo da predsednik FSS nema nikakve veze sa fudbalom i da je postavio selektora koji je tog trenutka postao trener.
Morao je Sergej da bude taj koji se isticao, pa da se stvori ambijent „E,moj Musline“. Morali su da započnu utakmicu junački i da postignu gol u petom minutu, da posle toga nastave sa stvaranjem šansi. Morali su da prime dva gola iz kontre od ljudi od kojih bi najmanje >> Pročitaj celu vest na sajtu N1 televizija << smeli. Morali su opet da nam se narugaju. Morao je tu da bude i neki sudija specijalac. Moralo je, jer je to srpski fudbal. Uvek je sve isto.
Petak je dan koji smo dočekali u kolima, spakovani u mp3 format, vraćali smo se iz Nižnjeg Novgoroda. Odspavali smo nekoliko sati, odgledali Brazilce, javljali se u vesti i čekali duel Srbije i Švajcarske. Cviju i mene srpska družina čekala je u pabu Džon don. Pravo mesto za gledanje fudbala, sa zastavama najvećih engleskih klubova. Dok smo prelazili ulicu čula se srpska himna, uspeli smo da stignemo na početak. A. nas je odmah dočekao sa svojom idejom da će svaki gol Srbije biti propraćen turom votke. Nas petorica smo u centralnom delu paba, za ostalim stolovima su ljudi koji gledaju fudbal, ali su neopredeljeni, a pored nas je Švajcarac sa naočarama, bio je u društvu devojke.
Utakmica nije čestito ni počela, a konobar je već morao na posao. Orilo se u pabu, kasnije kad sam seo stekao sam utisak da smo možda bili isuviše glasni. Biće da je višegodišnja fudbalska frustracija samo izašla na površinu. Od tog trenutka, neko je zaustavio vreme. Prvo poluvreme je trajalo kao večnost, iako sam bio u odličnom društvu. Sa V. i A. pričao sam o svemu i svačemu, najviše o košarci koja nam je bliska, I. i Cvija su imali svoje teme na drugom kraju stola. Svi smo želeli da vreme brže prolazi, da što manje razmišljamo o fudbalu, iako je u tim trenucima sve bilo u redu.
Međutim, previše puta se dogodilo da iz „u redu“ status neobjašnjivo pređe u „ništa nije u redu“ da bismo mogli da prkosimo sudbini. Zato smo od nje bežali na sve načine i utočište tražili u svojoj tvrđavi, košarci. Stidljivo smo provirivali da nešto nije pošlo naopako, ali poluvreme se nekako završilo. Srbija je stvarno bila bolja, a opet je trajalo kao večnost. Otkad smo došli u Moskvu, Cvija hvali srpsku, a ja hrvatsku reprezentaciju. I on tvrdi kako Srbija može daleko da dogura. I sve vreme je govorio kako će Orlovi rutinski pobediti Švajcarsku, posebno posle Mitrovićevog gola. Ali nije dovoljno puta pogledao utakmice srpskog tima. Nije patio.
Kompletan tekst Darka Plavšića pročitajte na sajtu Sport kluba.
