Izvor: MozzartSport.com, 09.Jul.2017, 13:59   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Upoznajte Zlatnu kopačku Srbije u Evropi - od devet operacija, amaterskog fudbala i utovarivanja televizora do het-trikova Monaku i Bazelu

Ko je revolucionar Marinko, a ko Dani Alves iz Obale Slonovače; zašto je i sam doprineo povređivanju; kako to da je Falkao ostavio prosečan utisak na njega; da li je razmišljao o reprezentaciji; za koga bi igrao - Zvezdu ili Partizan; ko je najveći gotivac u Švajcarskoj

Kada te novinari jure na svakom ćošku za izjavu i kada zbog tih istih novinara moraš kasnije na tuširanje, onda nema boljeg znaka da stvarno radiš nešto dobro. A junak ove priče pakleno dobro radi svoj >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << posao. Da vas kojim slučajem pitamo ko je najefikasniji srpski fudbaler u Evropi za prošlu sezonu, verovatno biste iz prve ispalili: Uroš Đurđević! I bili biste u pravu. Ali, znate li ko je od naših igrača van Srbije - takozvanih pečalbara - najviše masakrirao protivničke golmane na Starom kontinentu? Odmah da vam kažemo, teško da će znati i oni najzagriženiji fudbalski fanatici.

Njegovo ime je Dejan Sorgić. Ima 27 godina, rođen je u Kninu, odrastao u Cugu i igra za Tun na poziciji napadača. Otac mu je u potrazi za boljim životom 90-ih godina krenuo put Švajcarske gde je prvo radio kao konobar da bi kasnije dobio posao u fabrici. Sorgić je prošle sezone postigao 15 pogodaka, a kako je koeficijent tamošnje prve lige 1,5, vodi se da je dao 22,5 golova. Iza sebe je ostavio Marka Šćepovića, Adema Ljajića, Danka Lazovića i Miroslava Radovića. Pogocima je sačuvao Tun u eliti, između ostalih i het-trikom protiv Bazela u gostima - što nikome pre toga nije pošlo za nogom 17 godina - pa su švajcarski novinari na temelju njegovih zasluga proglašavali ovaj klub najzanimljivijim projektom prvenstva, a upravo njega lansirali u domaće fudbalsko sazvežđe. "Čovek kojem je samo nebo granica", "Sorgićev novi život" samo su neki od naslova koji su ukrašavali naslovnice Blika i ostalih medija.

Ne brinite ako niste znali odgovor na ono pitanje. Nije ni on.

"Nisam imao pojma za to, saznao sam tek kad sam pročitao kod vas na MOZZART Sportu. Nisam ni znao kako se računa Zlatna kopačka. Super je osećaj stvarno. Pre godinu dana bio sam srećan što sam uopšte dobio profesionalni ugovor, nisam ni sanjao da će ovako sve da ispadne i da ću postići toliko golova", počinje Sorgić razgovor za naš portal.

DEVET OPERACIJA, HET-TRIK PROTIV MONAKA, PROSEČNI FALKAO I POZIV KOJI SE NE ODBIJA

Verujte, njegova priča bi komotno mogla da se prenese na filmsko platno. Da pozavide Alfred Hičkok, Martin Skorseze i Kventin Tarantino zajedno.

Karijeru je započeo u Lucernu u kojem je prošao skoro sve mlađe kategorije, ali su ubrzo maleri poput aveti počeli da kucaju na vrata. Jedan za drugim, drugi za trećim i sve tako do broja devet. Čak toliko puta je morao pod nož.

"U Lucern sam došao sa 15 godina, a sa 19 potpisao profesionalni ugovor. Proveo sam četiri godine u prvom timu, od toga sam dve-tri bio povređen. Skoro svaki put različita povreda. Dvaput levo, jednom desno koleno, primicač, zglob, lomio sam ruku, dvaput operisao vilicu. Najgore mi je bilo kada su mi otišli ukršteni ligamenti. Imao sam 21 godinu. Najduže sam se oporavljao od toga. Ali, nikada nisam gubio veru u sebe. Uvek mi je bio cilj da se vratim, da igram u prvoj ligi. Mnogi treneri su mi govorili da batalim fudbal, da se zaposlim kao i ostali ljudi. Odustajanje nikad nije bila opcija za mene. Nisam hteo da se predam. Podržavali su me prijatelji i porodica i zahvalan sam im na tome."

Posle kratke epizode u Šafhauzenu u sezoni 2013/2014  - gde je uživao naklonost trenera Mauricija Jakobačija, ali koji mu se ujedno zahvalio na saradnji jer jednostavno nije želeo fudbalera sa "staklenim nogama" - usledio je, mnogi bi rekli, strmoglav pad u amaterski Krins. A ispostavilo se da se preporodio i vratio na fudbalsku mapu. Kako, zašto? Neka vam sam Sorgić kaže. Pamtiće se taj treći jul...

"Prošle godine smo baš negde u ovo vreme u Luganu igrali prijateljsku utakmicu sa Monakom. Postigao sam het-trik u prvom poluvremenu! Bilo je tu mnogo poznatih igrača. Andrea Rađi, Tjemue Bakajoko, Toma Lemar, Radamel Falkao, Valer Žermen, Vagner Lav... Da nisam ranije gledao Falkaa i da mi je kao jedini parametar poslužio taj meč, 'ladno bih rekao da je prosečan napadač. Nije se nešto pokazao, a-ha-ha. Ne znam šta mu je bilo, možda nije imao volje. Realno, svi znamo da je odličan centarfor. Bile su pripreme, ne znam koliko su bili motivisani, utrenirani, da li su već imali trening ujutru. Nastupili su u izmešanoj postavi."

Sorgiću je posebnu pažnju privukao momak za kojeg ove sezone jednostavno nije bilo mesta u mašineriji Leonarda Žardima.

"Zove se Alan Sen-Maksimen. Ima frizuru kao Huan Kvadrado, a i nalikuju po stilu igre. Mlad igrač, levo krilo, fantastičan je. Ubijao nas je pozadi. Jedini koji je igrao dobro za njih u prvom poluvremenu. Ove sezone su ga pozajmili Bastiji, verujem da će biti od njega nešto u budućnosti. Tek mu je 20 godina. Takođe, Benjamin Mendi je strašan igrač. Nabil Dirar je isto bio dobar. Pošto sam u prvom poluvremenu igrao na levom krilu, čuvao me je desni bek Medi Benedin i nije odigrao nešto dobro. Ali, štoper Marsel Tiseran je bio solidan. Baš je prošlog leta prešao u Ingolštat, bio je inače na pozajmicama u Lansu i Tuluzu. Andrea Rađi je jak kao stena, stabilan, agresivan je maksimalno. Razmenio sam dres s njim. Tjemue Bakajoko me nije oduševio na toj utakmici, nisam ni znao da je igrao. Valer Žermen je sjajan."

Nije ni slutio koliko je rešetanje Monaka imalo odjeka. Život definitivno piše romane...

"Sportski direktor Tuna Andres Gerber pročitao je izveštaj ove utakmice u novinama. Potom je zvao mog bivšeg trenera iz Lucerna Danijela Grosa koji me je trenirao kada sam imao 20 godina. Njih dvojica su dobri prijatelji, a i igrali su zajedno u Jang Bojsu. Gerber ga je zvao, a ovaj mi je javio za interesovanje Tuna. Nisam verovao da će ljudi da saznaju za utakmicu, da će direktori razni da prate, da će da se digne tolika frka. Mislio sam 'Prijateljska je, koga briga za to?' Pogrešio sam, očigledno. Gerber se stvarno razume u svoj posao, dobar je čovek pre svega, kvalitetan sportski direktor i ume da prepozna talente."

"SVI ME SADA SHVATAJU OZBILJNIJE, NIJE ME BILO STID RADA U DISKONTU"

Dejan ima samo reči hvale za Tun. Kako i ne bi, bukvalno je progledao u novoj sredini.

"Odlično su me prihvatili od samog početka, ali osećam da me sada više poštuju i gledaju nekim drugim očima. Treneri su mi često pričali da sam važan igrač i da mogu da odlučim meč. Igrao sam dobro i kada nisam davao golove, što je njima veoma važno. Znali su to da cene. Bio sam koristan na drugi način, odvlačio sam čuvare, stvarao šanse. Tun je odličan klub, sve se radi transparentno. Kupuju jeftino, žive od prodaje, tragaju za mladim i perspektivnim igračima, kao i za fudbalerima iz nižih liga, rezervistima u nekim drugim klubovima... Ima malo stranaca, ali nije da imaju bilo kakav problem sa njima. Igrao je ovde i Andrija Kaluđerović, ima mnogo igrača iz Afrike, pružaju im šansu da zaigraju u prvoj ligi, što im je ubedljivo najjači adut."

Godinama se u vezu sa Tunom dovode finansijski problemi. Pominjao se čak i bankrot, gašenje kluba, navijači su donirali novac... Velika degradacija kluba koji je pre desetak godina igrao Ligu šampiona. O čemu se zapravo radi?

"Od tih silnih donacija uprava je dobila 1.500.000 franaka, sliće im se u kasu ozbiljna svota i od Saveza, tako da njima novac nije problem. Skoro svake godine se diže frka oko gašenja, ali mislim da je nemoguće da ovaj klub bankrotira, iako nema mnogo para. Mi igrači na svojoj koži nikada nismo osetili bilo kakvu krizu. Uvek smo dobijali platu na vreme."

Hajde za tren da se vratimo na onaj period pre transfera u Tun. Kako si zarađivao? Plate u trećoj ligi nisu bajne.

"Radio sam tri meseca u diskontu koji funkcioniše po principu "Maksija" u Srbiji. Pre toga sam završio školu za kancelarijski posao. Da nisam potpisao za Tun, verovatno bih radio u drugoj, jačoj firmi, pošto je sve bilo dogovoreno. Ništa od toga mi nije teško palo jer sam radio part-tajm da bih mogao da treniram. Nisam mogao da radim ceo dan niti sam goreo od želje da boravim u diskontu, ali bio sam svestan da moram. Ovde je skup život. Ne možeš živeti samo od plate u trećoj ligi. Nisam imao izbora, ali to ne znači da me je bilo stid toga. Glavni zadatak mi je bio da utovaram stvari u kamion. Piće, hranu, robu... Ili ako neko naruči, recimo, televizor odem na adresu i donesem mu."

Da li su te mušterije prepoznavale na novom radnom mestu?

"Ha-ha-ha, tu i tamo, znali su me preko imena. Igrao sam ja u Lucernu, ali nisam tad nešto bio poznat. Sad me u Tunu svi znaju, a i u Lucernu. Primetim da me prepoznaju i da pričaju o meni, ali ne pitaju često za sliku ili autogram. Možda samo poneko dete."

REVOLUCIONAR MARINKO, LIMAR KAO INSPIRACIJA, MEK, SONI I OSAM FAMOZNIH MINUTA

Dva su čoveka važna za Sorgićev preporod. Prvi je Marinko Jurendić. Bivši hrvatski napadač, te doskorašnji trener Krinsa u kojem je Sorgić procvetao. Nedavno je kvalitetan rad naplatio odlaskom u drugoligaša Arau.

"Marinko je i sam igrao u navali, pa je znao kako da trenira i motiviše napadače u svom timu. Često je ostajao sa mnom posle treninga, radili smo zajedno, vežbali šuteve... Ulio mi je neverovatno samopouzdanje, a ono je neophodno napadaču. Stvarno je veliki motivator. Strog je, ali istovremeno i pravičan. Uvek mi je govorio da postoji šansa, verovao je u mene, pričao mi je da ću jednog dana opet igrati kao profesionalac. Mnogo sam stvari naučio od njega."

Jurendić je sproveo pravu revoluciju u trećeligaškom švajcarskom fudbalu koji je - amaterski. Zbog toga su razni igrači kojima je karijera bila u ćorsokaku spas potražili upravo u Krinsu gde su im vrata uvek otvorena i gde mogu da treniraju kao profesionalci. Retki su se pokajali.

"Većina trećeligaša ima tri treninga nedeljno, maksimum četiri, jer tu igraju uglavnom ljudi koji se bave drugim poslovima. Jurendić je u Krinsu promenio sve. Uveo je šest treninga sedmično za one koji ne rade ili idu u školu. Četiri uveče i dva dodatna ujutru. To je bila zajednička ideja Marinka i sportskog direktora. Odličan je trener stvarno, možda i najtalentovaniji mladi stručnjak u Švajcarskoj."

Drugi čovek koji je zaslužan za Sorgićevu renesansu je Ridž Munsi, centarfor iz Demokratske Republike Kongo. Doduše, on je našem sagovorniku više poslužio kao inspiracija. Zašto?

"Prošao je sličan put kao ja. Radio je kod svog oca u firmi kao limar. Zajedno smo igrali od 15. godine, prošli smo zajedno skoro svaku kategoriju u Lucernu. On je već bio tu kad sam došao. Igrali smo zajedno i u prvom timu gde smo baš dobro funkcionisali. I on je izborio transfer u Tun preko Krinsa, dao je 22 gola na 14 utakmica. Sada je u Grashopersu, ali slabo igra i nije standardan. Za razliku od mene nikad nije bio povređen, pa ne znam šta je problem. Insprisao me je da uspem. Razmišljao sam u fazonu što ne bih mogao i ja, ako je on ostvario bar deo svojih snova. Ulio mi je ogromnu nadu."

Sorgić i Munsi svojevremeno nisu živeli kao profesionalci, što je, čega je i sam Dejan svestan, makar delom kumovalo povredama.

"Ne krijem da sam načinom života bar malo doprineo povređivanju. Najviše sam se u Lucernu družio upravo sa Munsijem. Radili smo što i svako sa 19, 20 godina. Išli smo u Mek, igrali Soni, izlazili... Nismo živeli baš kao profesionalci. Svestan sam da je možda i to doprinelo povredama, ali ima tu više faktora. Možda mi telo jednostavno nije bilo spremno za profesionalni nivo. Sada više koristim slobodno vreme da se odmaram, što ranije nisam činio."

Njihovo prijateljstvo izrodilo je zanimljivu anegdotu...

"Iz Cuga do Lucerna imao sam dva voza. Jedan što baš brzo stiže do Lucerna i drugi koji staje na svakih 10 minuta, ali kojim ide Munsi. Namerno sam išao drugim da bih se sreo sa njim i da bismo pričali, pa makar bilo to i tih osam minuta. Mnogo je duhovit i dobar čovek. Uvek je nasmejan, stalno zbija šale. Što se fudbala tiče, drukčiji je tip igrača od mene. Odgovara mu engleski stil, na duge lopte, nije neki tehničar, ali je odličan u vazduhu. Snažan je, a i brz, ume da glavom spusti loptu, visok je skoro 190 centimetara."

OBOŽAVA ŠPANCE, GLEDA NEMCE, GOTIVI ITALIJANE

U redu, znamo šta leži Munsiju. A Dejanu?

"Obožavam španski fudbal. Pošto sam brz i dobar tehničar, upravo volim takav stil. Real Madrid mi je omiljeni klub, još otkad je tamo igrao Peđa Mijatović. Svejedno mi je da li sam usamljen u špicu, da li nas je dvojica ili imam krila sa strane. Samo ne volim da sam ja taj koji je na boku. Ne kreiram šanse, već sam usmeren ka golu. Volim da igram u sredini napada."

Ipak, najviše je u nemačkom fudbalu...

"Pratim Bundesligu jer se ovde svaka utakmica prenosi na TV-u. Ne mogu ja bez fudbala. Svako slobodno vreme koristim da ga gledam. Uglavnom pratim timove u kojima igraju Srbi i Švajcarci. Sa Fabijanom Lustenbergerom i Valentinom Štokerom iz Herte igrao sam u Lucernu. Sviđa mi se nemački mentalitet. Evo, osvojili su Evropsko prvenstvo za mlade, uzeli su Kup konfederacija, aktuelni su svetski prvaci... Ne znam šta im je, ali definitivno imaju drugačiji mentalitet od nas Srba a-ha-ha. Rođeni su pobednici. U Bundesligi najviše volim Dortmund, baš forsiraju taj presing koji ja volim, kao i naš novi trener Mark Šnajder. Igrao sam sa bratom Romana Birkija, on se sad vratio sa pozajmice u Jang Bojs. Pričao mi je kako su Dortmundovi igrači dobijali visoke premije u Ligi šampiona, a i o famoznom Žutom zidu. Kaže da nešto slično nikada u životu nije video."

Dejan simpatiše i fudbal na Čizmi.

"Gotivim Italijane. Remo Frojler je prešao iz Lucerna u Atalantu, nedavno i Nikolas Has, mladi švajcarski reprezentativac. Dobar je, igrao sam protiv njega. Najviše volim Inter, ali nemaju sreće nikako. Nije mi jasno zašto ne igra Stevan Jovetić kad je top igrač."

Pomenuo si Marka Šnajdera i njegov stil. O kakvom treneru je reč?

"Tu je već četiri-pet godina. On je bio glavni mozak ekipe prošle sezone. Delovao je iz senke jer nije posedovao licencu. Naš bivši trener Džef Sajbene je indirektno na njegovim zaslugama izborio transfer u Arminiju Bilefeld. Da ne budem pogrešno shvaćen, i Sajbene je izvanredan trener, ali je glavni koncept igre bio Šnajderov, koji je bio asistent i Sajbeneu i pre njega Ursu Fišeru koji je sada u Bazelu. Traži od nas da igramo haj-spid fudbal, hoće da mi imamo loptu, da ne čekamo u odbrani i igramo na kontre, nego da vršimo presing i vodimo glavnu reč na terenu. Zahteva brzu igru. Pokazivao nam je snimke RB Lajpciga i Atletiko Madrida koji upravo gaje takav stil."

"BAZEL BI I SA REZERVAMA BIO ŠAMPION"

Znači, transferi iz Tuna u Bazel nisu neuobičajeni. Otišao je Urs Fišer, ali i još neki igrači. Ti si im se preporučio samo tako - het-trikom na njihovom stadionu.

"Voleo bih da pređem u Bazel, ali ne znam da li sam im interesantan. Ako bi stigla ponuda, ne bih se bunio. Mada mislim da su njima prioritet mlađi igrači, a i tamo je jaka konkurencija. Još uvek nisam dobio nikakvu ponudu. Ne znam da li se neko javio klubu, meni nije, a-ha-ha. Ne bih imao ništa protiv da ostanem u Tunu. Sve oko i unutar kluba je super. Atmosfera, ljudi, novi trener... Naravno, ako bi me pozvali iz Nemačke ili Italije, to bi bilo veoma interesantno za mene. Ali, nije kao da moram da idem. Ne žuri mi se."

A o Bazelu - očekivano - samo reči hvale.

"Ubedljivo najbolji i najorganizovaniji švajcarski klub. Prošle sezone su nekoliko kola pre kraja osvojili prvenstvo. Lagano bi i sa rezervnim timom bili šampioni. Šta reći, kada su tamo igrali Sejdu Dumbija i Mark Janko. Oni su sada otišli, ali uprava se uvek snađe. Svake godine imaju najbolji tim, igraju Ligu šampiona ili Ligu Evrope, imaju pare, skaute... Sada je novi sportski direktor Marko Štreler, u upravi je i Aleksander Fraj (bivši švajcarski reprezentativci, prim. aut), videćemo kako će se pokazati. Georg Hajc, sportski direktor pre Štrelera, obavljao je sjajan posao. Bazel ne kupuje skupo, ali imaju para za dobar skauting, što na kraju veoma dobro unovče. Imena poput Džerdana Šaćirija, Erena Derdijoka, Ivana Rakitića, Zdravka Kuzmanovića, Granita Džake i Brila Embola dovoljno govore..."

Tunova "devetka" iz topa odgovara na pitanje ko mu je bio ubedljivo najteži protivnik prošle sezone. Reč je upravo o jednom od Bazelovih štopera.

"Čeh Marek Suhi! Baš je agresivan i jak. Kad god sam hteo da primim loptu, on me je jako udarao. Čuvao me je skoro i nije mi bilo lako."

Ne bismo baš rekli, ali 'ajde. Dao im čovek tri gola. Kratko je Dejan skenirao i ostale igrače u Švajcarskoj, mahom naše internacionalce.

"Oduševio me je Miralem Sulejmani kada sam igrao protiv njega u kupu. Vidi se da je odličan igrač, tehničar, obožavam njegov stil. Levicu pogotovo. Mogao je mnogo više da nije bilo povreda. Nije mi jasno kako Danijel Aleksić ne igra više u Sankt Galenu. Kad god smo igrali protiv njih, sedeo je na klupi. Možda ima neki problem sa trenerom. Mislim da je predobar igrač za taj klub. Malo je na terenu s obzirom na to kakve kvalitete poseduje i kako izvodi slobodnjake. Dao je Bazelu golčinu sa 30 metara."

DANI ALVES IZ OBALE SLONOVAČE, KOBRA JANKO, "STARKELJA" DUMBIJA I BIVŠI NAPADAČ PSŽ-A KOJI PEVA REGE

A onda su na red došli stranci...

"Odlično sam se kapirao sa Kristijanom Fasnahtom, slični smo po stilu igre. Nedavno je prešao u Jang Bojs. Dobar je igrač, očekujem od njega da zablista u budućnosti. Jednog dana će sigurno igrati u švajcarskoj reprezentaciji. Ali polako, još je mlad. Odličan je i Mateo Toseti, upisao je 15 asistencija prošle sezone, neverovatno centrira. Sad je kod nas iz Krinsa došao Kris Kablan, desni bek. Poreklom je iz Obale Slonovače. Brz je, agresivan, nije visok, borben, tehničar, ima odličan centaršut. Podseća me na Danija Alvesa. Mark Janko je fenomenalan. Koliko je samo hladnokrvan ispred gola... Ubojit je u šesnaestercu, slično kao Munsi o kojem sam pričao. Ovde su Janka zvali Kobra. Sejdu Dumbija me nije oduševio, ne znam kako je dao ovoliko golova. Protiv nas nešto nije bio raspoložen, nije igrao ništa specijalno. Čak mi i izgleda mnogo starije nego što zapravo jeste. Nije više tako brz a-ha-ha."

Na stranu fudbal, ko je najveći gotivac u švajcarskom fudbalu?

"Giom Oaro. Mnogo dobar momak. Nije arogantan, ne folira se, iako je igrao za Pari Sen Žermen. Viđam ga često po gradu, inače je u Bernu, voli da peva i svira gitaru. Baš je na dodeli nagrada za fudbalere pevao pesme Boba Marlija. Odličan je pevač. Zapalio je društvene mreže." 

U Tunu - kaže Dejan - nema nekog pritiska, no to ne znači da ga nema u drugim redovima.

"Zavisi od kluba do kluba. Ako Tun veže dva-tri poraza, to nije sad ne znam kakav problem. Ne osećamo pritisak. Recimo, u Lucernu je veći pritisak od strane navijača i predsednika, a ko zna kako je tek u Bazelu. Ipak, mislim da nigde nije kao u Partizanu i Zvezdi. Ima i ovde vatrenih navijača, ali bolja je kontrola na ulazu u stadion. Sve u svemu, nigde nije kao na večitom derbiju. Čini mi se i da su srpski novinari više kritički nastrojeni prema klubovima, nego što je to slučaj sa Švajcarcima."

Dakle, švajcarska fudbalska kultura je mnogo drugačija od srpske?

"Švajcarci vole fudbal, ali nisu toliko strastveni kao Srbi. Ne vrti se sve oko fudbala niti su fudbaleri idoli. Ovde i sa običnim poslom možeš da zarađuješ kao fudbaler, što u Srbiji nije slučaj."

"ČUJEM DA U ZVEZDI KASNE PLATE, ŠVAJCARCI SU ODUŠEVLJENI GROBARIMA, SRBIJA KONAČNO LIČI NA TIM"

A kad smo već kod beogradskih večitih rivala, za koga navija Sorgić?

"Navijam za Zvezdu, ali ne mrzim Partizan. Uvek navijam za crno-bele kada igraju međunarodne utakmice. Drugačija je moja perspektiva u odnosu na ljude u Srbiji. Odrastao sam u Švajcarskoj. Meni je Srbija ispred večitih rivala. Naravno, voleo bih da nekad zaigram za Zvezdu, ali ne sviđa mi se što čitam da igračima kasne plate. Ne znam da li bih u slučaju eventualnog poziva baš sad došao u Zvezdu. Kažem, nisam potpuno informisan, samo sam neke stvari čitao. Ne bih imao ništa protiv ni da zaigram za Partizan. Ponavljam, pre svega sam Srbin."

Dolazio je Dejan i na stadione Zvezde i Partizana.

"Dvaput sam išao na Marakanu da gledam Zvezdu. Jednom je bila neka kvalifikaciona utakmica još dok je igrao Milenko Aćimović, a drugi put pre nekoliko godina kada je Zvezda igrala sa OFK Beogradom pred kraj prvenstva. Gledao sam uživo samo jedan Partizanov meč, mislim da su igrali sa Napretkom. Inače, prepričavali su mi neki saigrači iz Tuna atmosferu iz Beograda kada su igrali protiv Partizana. Grobari su ih oduševili."

U razgovoru sa Švajcarcima nezaobilazna tema je - Beograd.

"Pričamo o Srbiji, kako ne. Najviše ih zanima Beograd jer su čuli za splavove i dobar provod. Stalno me pitaju za Beograd. Često pričamo i o reprezentaciji."

A šta ima Sorgić da kaže na tu temu?

"Srbija sada igra dobro, konačno izgleda kao tim, otkad je Muslin promenio sistem. Možda je to važnije nego da imamo dobre pojedince koji ne funkcionišu zajedno. Od srpskih igrača izdvojio bih Adema Ljajića koji je paklen igrač. Ranije sam voleo Mateju Kežmana. Inače, pre sam se uvek čudio kako gubimo, a imamo odlične igrače."

Možda je trebalo da dođe Sorgić?

"Da, da, možda, napadač iz Tuna, a-ha-ha."

Pitanje se samo nametnulo. Da li je vreme za reprezentativni dres?

"Nisam očekivao da ću ovoliko biti efikasan, niti da će me iko zvati u reprezentaciju. Naravno, to mi je velika želja, ali realan sam. Teže je dati gol, recimo, u Njukaslu, nego u Tunu. Da igram u Bazelu možda bi bila druga priča. Ovako... Da se razumemo, ne bih imao dilemu ako bi me pozvala Srbija. Srbin sam, nemam švajcarski pasoš, uprkos tome što se u švajcarskom fudbalu ne vodim kao stranac, pošto sam igrao za juniore Lucerna."

Znači, ništa ako pozovu Švajcarci?

"Ništa, nemam pasoš, a-ha-ha..."

I za kraj, kako se opušta Dejan Sorgić?

"Gledam "Brejking Bed" i "Prizon Brejk". Omiljeni film mi je "Milioner iz blata", gledao sam ga tri-četiri puta. Opuštam se i uz muziku. Volim hip-hop, slušam i Leksington, Miligram, Amadeus. Ne volim stare narodne pesme."

FIFA ili PES?

"FIFA. Uvek biram Arsenal zbog Aleksisa. Obožavam kako igra. I, naravno, Real Madrid."

PIŠE: Nemanja Banović

(FOTO: Patric Spahni)

Nastavak na MozzartSport.com...