Izvor: Politika, 04.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U državni tim bih došao pešice
Istaknuti fudbaler Mateja Kežman priča o svojim fudbalskim putevima, o trenerima Hidinku, Murinju, Ziku i posebno o Klementeu, pa o bogatom Abramoviču...
VIŠE OD SPORTA
Mateja Kežman (28) jedan je od najuspešnijih fudbalera Evrope u ovom veku. Posle 2000. godine, kad je otišao iz Partizana, četiri sezone je bio član holandskog PSV-a, jednu engleskog Čelzija, jednu španskog Atletika iz Madrida, a već drugu igra za turski Fenerbahče. U svim ovim klubovima je, na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 234 utakmice, postigao 139 golova. Tri puta je bio najbolji strelac Holandije i, tada, drugi i treći golgeter u Evropi. Fenerbahčeu je, svojim golovima, doneo dve titule u jednoj sezoni, u šampionatu i u Kupu.
Uprkos svemu ovome, za Mateju Kežmana nije bilo mesta u državnom timu Srbije... To u FS Srbije niko nije argumentovano objasnio. Dogodilo se to uprkos mnogo izvesnijem neuspehu nego uspehu u tekućim borbama za učešće na šampionatu Evrope.
Jedino sad, uoči mečeva protiv Kazahstana i Poljske u Beogradu (17. i 21. novembra), Kežman će opravdano biti odsutan. Pre tri dana mu je, u Kataru, operisan meniskus desne noge, pa će na teren izaći tek za dvadesetak dana...
Ovoga puta, u telefonskom razgovoru, Mateja, neposredno posle operacije, priča, iz postelje, o svim tokovima svog života.
Zašto je došlo do ove operacije?
Moralo je tako da bude. Jedan period sam vukao tu povredu kolena, a da bih lakše igrao uzimao sam neke lekove, pa mi stomak nije sve to lako primao. Sad je sve to sanirano, pa ću, ako Bog da, za tri nedelje ponovo biti na terenu, u igri.
Šta ste doživeli na početku karijere?
Imao sam vrlo težak početak. Neko je pravilo da ljudi van Beograda, u svim delatnostima, dobijaju šansu pre Beograđana. Uprkos činjenici da sam, kao dete, bio član svih mladih selekcija, nisam u Zemunu dobio pravu šansu, pa sam načinio korak unazad, otišao sam, sa 16 godina, iz Beograda u Pirot, pa u Loznicu i Smederevo... Posle ove tri godine dobio sam pozive dva kluba: Partizana i Crvene zvezde. Oduvek sam bio veliki "grobar", pa se pitanje izbora nije postavilo. Otišao sam u Partizan.
Kako ste se snašli u tom periodu?
Veoma dobro. Na putu iz Loznice ka Beogradu, u te tri godine, imao sam dobro društvo. Skupili smo se nas nekoliko iz mlade reprezentacije. Gvozdenović, Drobnjak, Petković iz Zvezde... Sami smo se prali, peglali... Tako sam brže odrastao. Uvek sam znao da je uz talenat najvažniji rad. I uporno sam radio. U svim klubovima sam radio više od ostalih. A uz rad stiže i sreća...
Koga ste zatekli u Partizanu?
Ušao sam u super generaciju. Tada, 1998. godine, vratilo se njih nekoliko iz inostranstva. Bili su to Rašović, Bjeković, Tomić, Damjanac... Tumbaković je bio trener, a uz mene, u mlađoj generaciji, bili su Vlada Ilić, Ivica Ilijev... Bio je to sastav mladosti i iskustva... Izbacili smo tada engleski Njukasl u borbi za evropsku ligu, a borili smo se sa italijanskim Lacijom do poslednjeg minuta...
U kojim okolnostima ste otišli u Holandiju?
Sve to se desilo u roku od četiri dana. Bio sam na odmoru kad je stigao taj poziv. Ta ponuda nije mogla da se odbije ni finansijski ni igrački. Ukupan transfer bio je 32 miliona maraka, a klub je bio i ostao jedan od najvećih u Evropi. Od tog poziva malo su mi se tresle noge, ali znao sam da tu mogu mnogo da napredujem. U početku nisam dao gol, ali u susretu sa Mančester junajtedom (3:1), u Ligi šampiona, dao sam gol koji je proglašen za najlepši u istoriji kluba!
Kako ste doživeli poziv iz Engleske
Poziv iz Čelzija, iz kluba koji ima samo 24 igrača, a o kome sanjaju svi fudbaleri sveta, doživeo sam kao najveći uspeh u karijeri. U tom klubu bogatog Romana Abramoviča i trenera Žozea Murinja smetao mi je samo sistem rotacije – danas igraš, sutra ne igraš... Stalno mesto u timu imali su jedino Lampard i Teri... Osvojili smo titulu, i igrali u polufinalu Lige šampiona...
Zašto je prihvaćena ponuda iz Španije?
Isključivo zbog novca, za obe strane, i za mene i za Čelzi. Tu ponudu Atletika iz Madrida nismo mogli da odbijemo. A bilo je značajno i što sam kišu i maglu zamenio suncem. Ni jednog trenutka nisam žalio zbog odlaska iz Čelzija. Ne govorim to zbog nekog ponosa već zbog činjenice da ja u životu uvek gledam samo napred. Nikad ni za čim ne žalim. A i obožavam Španiju, želeo sam da naučim i španski jezik. I sve potrebe sam zadovoljio.
Da li je selidba u Tursku, ipak, bio šok?
Opet je, kao i pri odlasku iz Londona, odlučujući bio novac. To je najveći transfer u Turskoj. Opet sam podigao nivo plate za nekoliko miliona... Dogodilo se to prošle jeseni. A Turska je i fudbalski priča za sebe. Ovde je predsednik u svlačionici svaki dan, sve vodi, o svemu odlučuje... Atmosfera na stadionima je paklena. Karata nikad nema dovoljno. Trener Ziko (54) je posle Pelea (67) bio najveći brazilski fudbaler svih vremena, a kao trener je još nedorečen. Sve nedostatke popunjava neograničenom dobrotom.
Šta ste naučili u Evropi?
Fudbalsko iskustvo, ali i opšte obrazovanje, podigao sam do najvećih visina. Odlično sam naučio tri jezika: engleski, flamanski i španski, a sad učim i turski. Otac mi je, odavno, kad se uverio da to mogu, prepustio sve brige o finansijama. Imam i svog bankara. Naravno, otac je tu i dalje, kao supervizor... Kulturu stanovanja održavam na nivou kuće, dvorišta, soba sa velikim osunčanim prozorima...
Gde Vam je bilo najlepše?
Fudbalski, u svakom slučaju, u Holandiji, u PSV-u. Ni Čelzi nema tako organizovan život kluba kao Holanđani. A životno najviše mi se dopao boravak u Španiji, u Madridu. To je grad u kome bih, da nemam Beograd, mogao da spustim sidro.
Koga nikad nećete zaboraviti?
Holanđanin Gus Hidink, u moje vreme trener PSV-a, a sad selektor Rusije, mi je kao drugi otac. On je od mene, igrački, napravio ono što sad jesam. Gus je jedini trener koji je iz mene, pričom i delom, izvukao maksimum... Portugalca Žozea Murinja sam u Čelziju doživeo kao čoveka koji ništa ne improvizuje. Svemu zna i početak i kraj. Drčan je i bezobziran... Vlasnika Čelzija Romana Abramoviča sam upoznao na njegovoj jahti. Tremu koju sam imao razbio je posle dve, tri rečenice... Potpuno je opušten i spontan. Uopšte ne ostavlja utisak čoveka koji može da kupi "pola sveta"...
Kako Vas supruga prati na ovom putu?
Emilija je sto posto uz mene. Mi smo zajedno jedanaest godina, od vremena kad sam igrao za Radnički iz Pirota. To je tinejdžerska ljubav. Ona mi u kući obezbeđuje mir i nudi oslonac za sva događanja. Imamo troje dece: Lazara (5,5), Aleksandru (3,5) i Jakova (1,5). Sve slobodno vreme provodim u kući. Leti odlazimo u Herceg Novi, na Krit ili na Sardiniju. Zimi smo na Zlatiboru ili na Kopaoniku.
Koliko ste posvećeni veri?
Rođen sam u porodici gde me roditelji nisu vaspitavali u tom smislu iz komunističkih razloga. Ali, imao sam sreću što sam sreo Gerasima, jeromonaha manastira Đurđevi stupovi iz Raške, a posle sam sreo još par ljudi koji su me uputili na put vere. I danas je vera sastavni deo mog života. Pomažem obnovu Stupova...
Tetovaže su u suprotnosti sa stavom vere?
Jeste, ali to je moja strast i to je bilo jače od mene. Ali sve moje tetovaže su zasnovane na pravoslavnim pismima. Na desnoj ruci imam misao Tarsa Tadeja: "Samo mi Bog može suditi". Imam tu još sliku Jovana Krstitelja, pa anđela čuvara...
Kako ste doživeli najavu otmice u Holandiji?
To je, pre četiri godine, bilo užasno. Policija je saznala da mi se priprema otmica zbog ucene. U pitanju je, navodno, bila srpsko–albanska mafija. Korist od ove nesreće je što sam tada osetio da su, sem ljudi iz kluba i navijača, i svi ostali Holanđani bili uz mene. To je nešto što nikad ne mogu da zaboravim.
Zašto nikad niste igrali za selekciju Srbije?
Za Jugoslaviju, pa i za Srbiju i Crnu Goru odigrao sam 49 utakmica i postigao 17 golova. Posle toga, posle Šampionata sveta u Nemačkoj (2006), nikad nisam pozvan u reprezentaciju Srbije u toku ovih kvalifikacija za učešće na Šampionatu Evrope u Austriji i Švajcarskoj (juni 2008). Kad mi to niko nije objasnio pozvao sam selektora Klementea, a on mi je rekao da je formirao tim za koji misli da je pravi i da će me pozvati ako mu budem potreban. To je bilo pre početka kvalifikacija. I ništa se nije dogodilo u tom smislu. Znači da me on ne voli kao igrača. I ja tu nemam šta da dodam. A neću nikome da postavljam dva puta isto pitanje.
Da li, taj poziv, jednog dana, ipak, očekujete?
Želim da verujem da će se to dogoditi. Igru za reprezentaciju doživljavam ne samo kao čast već i kao bespoštednu borbu za domovinu. Uvek sam spreman da, na poziv selektora, i sa kraja sveta, dođem u Srbiju i pešice – bos!
Slavko Trošelj
[objavljeno: 04.11.2007.]
