Izvor: Blic, 01.Sep.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Srbiji nisu pokušali da me zadrže
U Srbiji nisu pokušali da me zadrže
Nataša Janić je po taktovima grčke narodne muzike u dresu Mađarske veslala do zlata! Slušala je Teodorakisovog 'Zorbu', dva puta je iza sebe ostavila kajakašku elitu, pokazavši da ispred nje nema mesta ni za koga. Olimpijada snova, reklo bi se, avgust velikih ostvarenja za devojku iz Bačke Palanke.
Sa samo 22 godine postala je najbolja: ispunila je obećanje dato ocu Milanu, koji, nažalost, nije doživeo da vidi ćerku na >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tronu u Atini. Svaki zaveslaj budi sećanje na zajedničke trenutke, velika odricanja, spartanski režim rada koji je dao rezultat. Posle brojnih preokreta u životu, stigla je nagrada. Mađari su znali da proslave uspeh.
- Posle finala otišli smo svi u Olimpijsko selo. Otvorili smo šampanjac, bili su tu treneri i maseri, ostale kolege. Bilo je stvarno nezaboravno, još sam od svega umorna, bukvalno tri noći nisam spavala. Bila sam i na zatvaranju Igara, zatim smo već u 6 časova ujutro bili na aerodromu i ubrzo potom u Budimpešti - priča Nataša. U mađarskoj prestonici sačekali su je oduševljeni navijači. Doček kao iz snova.
- Dok sam veslala u finalu, bodrilo me je četiri hiljade navijača. Nisam ih tada čula, bila sam koncentrisana na trku, ali ono što je usledilo kad sam stigla u Budimpeštu, bilo je nezaboravno. Na aerodromu je bilo mesta samo za novinare i TV ekipe, a pošto sam sedela u komandnoj kabini, piloti su mi dali zastavu koju sam provukla kroz prozor i njome mahala. Pravi doček je bio na prepunom stadionu 'Ferenc Puškaš' - priseća se svega Janićeva.
Trenutke kada joj je oduševljeno klicalo na hiljade ljudi, nikada neće zaboraviti.
- Bilo ih je zaista mnogo, čula sam samo aplauz, popeli smo se na binu i dobili poklone. Nisam mogla da se odbranim od novinara, svi su želeli da me slikaju i da im pričam o Olimpijadi. Nastavak je usledio u Segedinu, gradu u kojem Nataša živi i trenira kao članica VK 'Demasz Segedin'.
- Došli su po mene novim 'audijem'. Tamo je bio još veći haos. Dočekao nas je gradonačelnik, svečani prijem bio je u gradskoj kući, gde smo dobili nagrade. Napolju je bilo još uzbudljivije, morala sam da se popnem na autobus, bacali su mi majice, jakne, bilo je zaista neverovatno. Tražili su da im se potpisujem čak i na patike i dukserice - priča Nataša. Nataša nerado priča o prošlosti i problemima zbog kojih je bila prinuđena da promeni pasoš. Na pitanje zašto nisu uspeli da je zadrže u Srbiji i Crnoj Gori, jednostavno odgovara:
- Nisu se baš nešto ni angažovali! Imala sam dosta problema sa Savezom, pokušavao je i moj brat nešto da učini, ali sve to sad nije važno. Ostvarila sam cilj, mnogo sam radila da bih došla do toga i to je sada najbitnije. U poređenju sa Sidnejom 2000, kada je u dresu plavih bila četvrta, Atina je sasvim druga priča.
- Mnogo toga se promenilo. Tada sam bila juniorka, trenirala sam sa ocem, bili smo sami i imali smo puno teškoća. Bila sam prva juniorka Evrope, ali žao mi je što već tada nisam uzela medalju. Po povratku su me ostavili na cedilu i nisam imala izbora. Imala sam tešku zimu i u proleće 2001. rešila da odem. Prve godine mi je bilo teško da se naviknem na nove zahteve, pre svega na veslanje u četvercu, ali sam se kasnije opet posvetila jednosedu i rezultat je stigao. Moj trener Fabijen Rožnoj Katalin je puno učinila i neizmerno sam joj zahvalna - kaže Nataša.
Novi takmičarski ispiti tek slede. Peking 2008. je novi izazov. Zlato treba odbraniti. Nataša to i hoće i može. Z. Kecman
