Izvor: Politika, 28.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šteta od "patriotizma"
Dok ne naviknemo sebe, savez, selektora i igrače da su oštre javne rasprave o stručnim stvarima preko potrebne imaćemo pametne generale samo posle bitaka
Možda se "Fajnenšel tajms" ne razume u fudbal, pa je zato našu reprezentaciju, nekadašnji "evropski Brazil", proglasio za najgoru na tekućem svetskom prvenstvu. Možda Bekenbauer, uljuljkan u nemačko blagostanje, ne zna kakve nas muke more, pa se čudi zbog našeg učinka. Ali, mi znamo da je ono što smo postigli u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Nemačkoj daleko od onoga što želimo.
Izvor naših nevolja je "zvanični patriotizam", pojava koja naročito u poslednjih petnaestak godina poput nevidljive i neraskidive paučine pokriva sve i svakog. Potpuno smo se odvikli od oštrih polemika o stručnim stvarima, iako je dobrodošla svaka kritika, čak i takozvana nedobronamerna.
Trenerske "tajne"
Selektori, a i treneri uopšte, pre bi dali da im se izvadi zdrav zub, nego da govore o sastavu svog tima, taktici, igri pojedinaca, protivniku, itd. To, uglavnom, obrazlažu time da se novinari u to ne razumeju. Verovatno ima novinara, koji ne znaju da je lopta okrugla, kao što, po istim merilima, verovatno ima i trenera, koji ne znaju koliko slova ima azbuka.
Stručnjak na fudbalskom položaju, a to važi i za ostale sportove, "zaboravlja" da on ne govori isključivo novinarima, nego javnosti. A u njoj ima i boljih trenera od njega, i boljih fudbalera nego što je on bio, i onih koji se od njega bolje razumeju u psihologiju, medicinu, logiku...
Možda krije od suparnika? Treneri ekipa protiv kojih će igrati znaju ko su mu golmani, znaju ko igra u odbrani, a ko u napadu i tu ne može da bude iznenađenja. Primera radi, Ronaldinjo sigurno neće biti stavljen na gol, niti će Bufon biti vezni igrač. I šta njihov trener ima da sakrije?
Sigurno je bilo i trenera, i bivših fudbalera, i običnih ljubitelja fudbala, koji bi izrazili neslaganje s odbrambenom linijom naše reprezentacije ovakva kakva je bila u Nemačkoj, a čiji se posao završavao na 30-40 metara od našeg gola.
Naši bekovi, na primer, nisu imali gotovo nikakvu ulogu u napadu. Za to jesu potrebni odgovarajući igrači, ali to nije nikakva novina. Tako je kod nas pre više od 40 godina igrao Fahrudin Jusufi, tako danas igra, recimo, Aleksandar Luković.
Dalje, trebalo bi verovatno da se objasni i zašto je našem timu najveći problem bio kad ima loptu? Verovatno bi se i tu našao neko da kaže da je jak vezni red ključ uspeha, neko bi podsetio na zlatno doba našeg fudbala s "magičnim četvorouglom (Z. Čajkovski-Boškov-Mitić-Bobek), a svi vidimo da od kako je Dragan Stojković prestao da igra nemamo fudbalskog mislioca u igri.
Da li takav tip igrača uopšte postoji kod nas? Neko bi za to mesto predložio Sašu Ilića, neko nekog drugog, a selektor bi morao da obrazlaže svoje viđenje igre pa bi ili ubedio javnost da takvih nema ili bi se preispitao i usvojio nešto od drugih.
Zatim bi neko ukazao da bi tim, koji ima gorostasnog napadača morao da ima i nekog ko će da mu centrira s krila, inače slaba vajda od Nikole Žigića (isto važi i za Savu Miloševića, čak i uz napomenu da godine čine svoje). Ne bi to bilo prvi put kod nas da se igra tima gradi na sposobnostima jednog igrača. Crvena zvezda je, na primer, u Džajićevo vreme dovodila za cenarforove samo one koji su mogli da koriste njegove centaršuteve (Lazarević, Arnejčič, Filipović). Selektor bi, takođe, i tu morao da se preznojava dok polemiše, ali bi mu i to koristilo.
Međutim, kod nas se izgubilo pravo da se preko novina predlaže u kom sastavu i kako treba da igramo. Sada je to nedopustivo mešanje u selektorove stvari (nekada je to bio sastavni deo novinarskog posla). Na kritiku, koja im nije po volji osetljivi su i igrači i onda se uoči utakmica daju izjave o "ostavljanju srca na teren", "poštovanju protivnika, ali veri u sebe" i slično mlaćenje prazne slame.
Posle utakmice se obično "čestita momcima što su ispoštovali dogovor" kad ispadne dobro, ili se poraz objasni time da je "protivnik imao veću želju za pobedom". A šta su se to naš trener i naši igrači "dogovorili" ili zašto naša želja nije bila veća od protivnikove – ni reči.
"Zvanični patriotizam" je doveo dotle da se popu ne kaže pop, a bobu bob. Ako se preterano hvali (setimo se opšte euforije zbog plasmana na ovo Svetsko prvenstvo) to nikome ne smeta, ali ako se stavi neka primedba to je "nepatriotski", to je rušenje atmosfere, to je podmetanje klipova u točkove. Selektor i neki reprezentativci se žale na senzacionalističko pisanje, kao da nije bilo i jakog vetra u njihova jedra (na primer "Vojvoda Petko vodi junake na Gaučose" na prvoj stranici "Sportskog žurnala" na dan utakmice s Argentinom).
Gde u Gani rastu fudbaleri
Opravdanja zvaničnih lica prolaze bez pitanja koja se nameću sama po sebi. Na primer, selektor je kazao da je tri godine tražio po celoj zemlji igrače koji bi mogli da pobede Argentinu i – nije ih našao. Neka Argentina bude shvaćena kao metafora, jer se 2004. nije znalo da ćemo da igramo s njom na svetskom prvenstvu, nego je to odredio žreb u decembru prošle godine.
Ali, gde u Gani rastu igrači kadri da nadigraju Češku ili da Brazil sateraju u mišju rupu, pa da najmoćnija reprezentacija na svetu do golova ne dođe nadmoćnijom igrom, nego korišćenjem neuspelih ofsajd-zamki? Ili kako to da nisu razočarali ni Trinidad i Tobago, ni Angola, ni Ekvador, ni Obala Slonovače, ni Togo, ni Australija...
Gelzenkirhensku golgotu smo, navodno, doživeli zbog toga što je selektor "pod pritiskom javnosti" – izdao sebe i odustao od "kukavičke igre". Kakva je to napadačka igra ako smo prva dva gola primili kad su gotovo svi naši igrači bili na našoj polovini (neki su izbrojali da smo jedan gol primili posle dvadesetak protivničkih dodavanja), a treći tako što je naš fudbaler izgubio loptu kod korner-zastavice, ali ne protivničke, nego naše?
U našem savezu se zanose da će nam fudbal popraviti razni Uefini i Fifini projekti. Ako spavamo na to uvo nikada se nećemo probuditi, jer se ti recepti prave u kuhinjama velikih, a oni sigurno neće ništa da skuvaju drugome da bi ih taj sutra pretekao. Nekada smo im bili uz rame zahvaljujući tome što smo mislili svojom glavom, a nismo se uzdali u tuđe "tablete za fudbal".
Pored otvaranja za polemike svih vrsta Fudbalski savez Srbije bi, pošto je on sad taj koji mora na strašnome mestu postojati, morao da se seti, tim pre što je obeležio 110 godina fudbala u našoj zemlji, da su se igrači rađali na poljančetu, a njih ne samo što više nema u gradovima, nego nestaju i u selima.
U razigravanju za Svetsko prvenstvo 1998. naša reprezentacija je do nogu potukla Mađare (7:1 u Budimpešti i 5:0 u Beogradu). Predsednik njihovog saveza, čija je reprezentacija od kako je gavran pocrneo bila noćna mora za našu, otprilike je ovako opisao krah mađarskog fudbala:
"U Puškaševo vreme su se od 30 đaka u odeljenju svi zabavljali igrajući fudbal. Sada se deca zabavljaju kompjuterskim igricama".
Mi idemo tim putem.′
--------------------------------------------------------------------------
I neuspešan selektor zaslužuje novu priliku
Jedno od nepisanih pravila, koje je tim tvrđe, jeste da neuspešan selektor mora na ovaj ili onaj način da ode. To je jedna od kobnih grešaka.
Ako bi Ilija Petković ostao selektor verovatno se ne bi saplitao o isto kamenje. Naslednik, po običaju, kreće ispočetka i mora na svakoj raskrsnici sam da lupa glavu kojim putem dalje. Onaj ko se jednom spuštao niz to uže, drugi put zna gde ono puca.
Cilj mora da se zna
Odavno je naš cilj da – stignemo što dalje. Šta to znači, niko ne može tačno da kaže. Posle šampionata se to, naravno, tumači u zavisnosti od rezultata, kao što je sada ("uspeh je što smo uopšte otišli na svetsko prvenstvo").
Sada je sreća u nesreći što više nema međurepubličkih i sličnih ključeva, pa je to prava prilika da se s tim više ne igraju žmurke. Savez može da proglasi za cilj da jednom u 20 godina odemo na svetsko prvenstvo. Ili da je zadatak naše reprezentacije da bude svetski prvak. Ili, da se podrazumeva da se plasiramo na svetsko prvenstvo, a da je uspeh da budemo u četvrtfinalu.
Ako se tako uradi onda mogu da se prave planovi, da javnost zna čemu može da se nada i da se potom podvuče crta, pa da se vidi da li je plan ispunjen, prebačen ili je došlo do podbačaja. U skladu s tim bi se birali i rukovodstvo, i selektor, i igrači za reprezentaciju.
Ivan Cvetković
[objavljeno: 28.06.2006.]
