Izvor: Sportske.net, 14.Jun.2015, 22:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija - Zemlja čuda i ludi šeširdžija
Dok se grebemo za Paunovo perje nekako gubimo iz vida da su i sadašnji ranjeni "Orlovi" nekada bili "Orlići". Zbog čega smo skloni da od reprezentacije napravimo zlatno tele kome ćemo se klanjati i ljutiti što nas ne čini boljima nego što jesmo?
Nevolja je što ne možemo da posegnemo za privatizacijom reprezentacije, očas bi neko oštro pero imalo lako rešenje za ranjenog orla.
Za razliku od serije, ovo se neće dobro završiti, u nekom od nastavaka smeniće >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportske.net << nejakog Radovana i izvući nekog novog zeca iz šešira.
Oni koji ne pristaju na takve uloge, poput Siniše Mihajlovića prođu kao Alisa iza ogledala i ostanu u zemlji čuda, tamo ih uvek sačeka nešto bolje, makar čajanka sa Berluskonijem.
Danska je prosečan tim koji je živeo zlatne osamdesete, dobili su lako u Beogradu onu menadžersku ekipu, u Kopenhagenu smo im poklonili bodove. Nismo mi cicije, ni loši gosti koji traže kesu sa kostima za psa kada krenu kući. Ne, mi ostavljamo kosti gde god se pojavimo. Naša su stratišta od Kavkaza do Kopenhagena. Jednom sam napisao da je reprezentacija kombinacija nesrećnog poraza i naredne najvažnije utakmice. Zbilja, moglo bi to da posluži kao epitaf srpskom fudbalu.
Ako su Danci prosečni, nama ocena nije potrebna, toliko smo puta ponavljali da sa pravom očekujemo da ćemo dosaditi strogim profesorima, da će nam pokloniti prolaz da nas više ne gledaju.
Srbija je danas skup bahatih, bogatih osnovaca koji su ostali sami na ekskurziji i rade šta hoće.
Svi im se uvlače, tapšu ih po ramenima, iskaju zrnce zlatne prašine kojom ih pospu oni što plaćaju. I to je u redu, sami sebi smo stvorili zlatno tele kome se molimo, nemamo pravo da se ljutimo što ne ispunjava želje.
Novinari se boje da nazovu stvari pravim imenom, ostaju kod opštih mesta, pet minuta do dvananest, floskula i stvaranja tima za sledeće kvalifikacije.
Mi smo došli do one tačke kada nam nijedan sistem takmičenja neće omogućiti da odemo na veliko takmičenje. Za nas je jedino rešenje da ga organizujemo, mada bismo verovatno u tom slučaju napravili neki cirkus na tribinama pa bi nas eliminisali u sopstvenoj zemlji. Nije Monti Pajton, ne laskajte nam, naš fudbal je glupa tinejdžerska komedija sa unapred poznatim krajem.
Pre nego što se naložimo svi zajedno na "Orliće", i ovi što imaju bodova kao San Marino su nekad bili žutokljunci i pobeđivali sebi ravne.
Igrali su fudbal dok ih ne izlijemo u zlatu i krenemo da im se molimo. To obično završi u suzama, naši idoli su previše slični nama da bi se od njih išta očekivalo.
Ali, hajde da uživamo u ovom polufinalu, prvenstva za mlade su izlog i prozor u bolji život. Za njih, ne za nas drugari, mi sa tim nemamo nikakve veze u ovoj žabokrečini.
Ali, dok im ne stave cene na leđa, ovi Paunovi klinci nisu roba.
Ne još, to dolazi posle. Onda smo mi na redu, da napravimo toteme i srdimo se što nas ne čine boljima nego što, kao narod, jesmo.
Nevolja sa onim Alisinim ogledalom što mi u njemu vidimo jedino ludog šeširdžiju, nikako zemlju čuda...
