Izvor: Politika, 12.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sjaj okaljanih dragulja
Slavu sportskih velikana nisu umanjile ni mrlje koje su, opravdano ili ne, pale na njihova imena. – Bobi Mur optužen za krađu narukvice u Bogoti, droga oterala Maradonu u penziju u jeku svetskog prvenstva, Milan zbog nameštanja rezultata izbačen iz italijanske lige
Hapšenje Dragana Džajića i Vladimira Cvetkovića pod optužbom da su, kao rukovodioci Fudbalskog kluba Crvena zvezda, na nezakonit način dolazili do para od prodaje igrača rodila je nedoumicu da li će njihova >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << slava da potamni zbog toga. Junake nebrojenih pobeda Crvene zvezde i reprezentacije Jugoslavije navikli smo da gledamo s peharima, a ne s „lisicama”, njih su na ramenima nosili razdragani navijači, a nedavno smo videli kako ih sprovode policajci. Šta će od toga da prevagne u narodnom pamćenju, šta će masnijim slovima biti zapisano u biografijama legendarnih Zvezdinih kapitena – fudbalskog (Džajić) i košarkaškog (Cvetković) – i tvoraca fudbalskog šampiona Evrope i sveta 1991?
Mrlje koje su pale ili bačene na najveće svetske zvezde nisu pomračile njihovu sportsku slavu. Ni kad su u pitanju pojedinci, ni klubovi.
Neposredno uoči Svetskog fudbalskog prvenstva 1970. u Meksiku svet je oborila s nogu vest da je Robert Mur ukrao narukvicu u hotelskoj zlatari u Bogoti, gde je njegova reprezentacija bila na pripremama. Kolumbijski policajci su ga i uhapsili, bilo je neizvesno da li će tadašnji svetski prvak da se bori za titulu bez svog kapitena, ali se on posle saslušavanja ipak na vreme pojavio u Meksiku.
Završio je karijeru posle 108 utakmica za Englesku, čiji je kapiten bio čak 91 put, a kada je na mestu starog Vemblija sagrađen novi hram fudbala podignut mu je spomenik. Svečano ga je otkrio Robert Čarlton, njegov saigrač iz zlatnog doba engleskog fudbala i možda njihov najbolji igrač svih vremena. Mur je umro još 1993, ali je pobedio zaborav, jer ga vidi svako ko dođe na najčuveniji engleski stadion.
Dugo se smatralo da Brazilac Pele neće imati dostojnog konkurenta za nezvaničnu titulu najboljeg igrača u istoriji fudbala. A onda se pojavio Argentinac Dijego Maradona. U epohi konfekcijskog fudbala bio je igrač od koga se očekivalo čudo kad god primi loptu.
Argentina je 1986. u Meksiku postala svetski prvak, ali je taj uspeh pripisivan Maradoni. Prećutno mu je oprošteno i što je Englezima dao gol rukom, jer je bogovima sve dozvoljeno. U Italiji 1990. Argentina je poklekla u finalu. To drugo mesto na svetu je bio veći Maradonin podvig nego četiri godine pre toga. U Meksiku je argentinska reprezentacija imala još nekoliko asova, a na Apeninskom poluostrvu je, što se kaže, igrao Maradona s još desetoricom, to jest fudbalski veleum i deset prosečnih igrača.
Svetsko prvenstvo 1994. u SAD je Maradoni bilo četvrto, a ugled mu je već bio narušen raznim aferama. Međutim, velemajstor nije zaboravio da igra fudbal i to se odmah videlo. Ko zna dokle bi Argentinci stigli da na antidoping kontroli nije otkriveno da je Maradona koristio drogu, pa je neslavno završio karijeru. Nije mu to bio poslednji nepromišljen potez, ali i dalje se smatra za asa nad asovima.
Pored pojedinaca ceh su plaćali i klubovi. Juventusovo izbacivanje u Drugu ligu je itekako sveže, ali on nije prvi koji je doživeo takvu sudbinu u Italiji.
Milan je 1979, posle 11 sušnih godina, postao prvak Italije, a naredne sezone je izbačen iz lige (bio treći na tabeli) zbog – nameštanja rezultata! Prvi put od kako je gavran pocrneo milanski „crveno-crni” nisu bili u društvu najboljih. Naravno, kroz godinu dana su se vratili u Prvu ligu, ali su se tamo zadržali samo jednu sezonu i ispali na osnovu učinka, a ne administrativnim putem.
Ali, ko sad to pamti?! Sa sedam titula evropskog klupskog prvaka (1963, 1969, 1989, 1990, 1994, 2003. i 2007. Milan zaostaje samo za madridskim Realom, koji ih ima devet.
I kod nas je bilo slučajeva da sportski dragulji budu okaljani, ali to nije potamnelo njihov sjaj. Evo i primera.
Franjo Glazer, golman BSK, tada trostrukog uzastopnog prvaka države, osuđen je zbog toga što se jedan mladić udavio na savskom kupalištu u leto 1936. Na redovnom sudu se ispostavilo da je kriv za nesrećni slučaj, pa je napustio Beograd i posle kraćeg vremena stao na gol zagrebačkog Građanskog, a karijeru je završio u Partizanu, čiji je bio i prvi trener. I dan-danas se ubraja među naše najbolje golmane svih vremena.
BSK je do kraja svoj postojanja (ugašen na kraju Drugog svetskog rata) bio naš najveći klub, iako je imao i neslavne trenutke, kao što je, na primer, „egipatska afera”. Ispostavilo se da je klub 1934. tajno igrao u Egiptu kao reprezentacija Jugoslavije. Otkriveno je da je iza toga stajalo rukovodstvo saveza, koje su sačinjavali uglavnom BSK-ovi ljudi, među njima i dr Mihailo Andrejević, pa je pala fudbalska vlada. Posle pet godina Andrejević se vratio na čelo saveza, a posle Drugog svetskog rata je do kraja života bio izuzetno uvažavan i kao fudbalski funkcioner i kao lekar i to ne samo u našoj zemlji, nego i u Svetskoj fudbalskoj federaciji (Fifa).
Posebno mesto zauzima „slučaj Ostojić” iz 1964. Crvena zvezda i Partizan su zbog tadašnjeg fudbalera niškog Radničkog dospeli na stub srama. Ali, „crno-beli” su već 1966. postali evropski vicešampioni, a „crveno-beli” su 1968. počeli novu epohu u vladavini jugoslovenskim fudbalom, koju su završili 1971. u polufinalu Kupa šampiona.
Niko od nas nije ni nepogrešiv, ni bezgrešan. Zato treba imati razumevanje i za optužene, a i za one koji optužuju.
Ivan Cvetković
[objavljeno: 13/02/2008]
