Izvor: Politika, 30.Apr.2010, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sem sebe i svog talenta nemam ništa!
Istaknuti umetnik fotografije priča o susretu sa navijačima Ajaksa, radu sa Bajagom, Čolićem, Kesovijom, „peglanju” fotki, muškoj prirodi, ljubomori, emociji, „kroćenju” Zorana Đinđića, slobodi, usamljenosti, seksualnosti...
Ona, po prirodi svog zanata, može da zaustavi vreme u određenim životnim trenucima. Ipak, Vukica Mikača-Lovren nije čarobnjak. Ona je „samo” umetnik fotografije. I to jedan od boljih na prostorima bivše, velike Jugoslavije, pa i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Evrope.
Rođena je, kaže, „osamnaestog dana aprila, jedne godine, u slatkom hercegovačkom gradu Konjicu, na bistroj Neretvi” i dodaje: „Našla sam podatak da je i Leonardo da Vinči rođen tog dana i tog meseca. Tako da mi je to divan znak”.
Odrasla je uz oca Miloša, majku Mirjanu i godinu dana mlađu sestru Veru. Majka im je preminula 1998. godine. Vukica se od tada potpisuje i majčinim prezimenom. Na taj način želi da se oduži majki za sve žrtve i ljubav koju joj je davala.
Posle završene bibliotekarske škole pokušavala je da studira italijanski jezik i istoriju umetnosti, ali stigla je samo da, studirajući umetnost, mnogo nauči o skladu, harmoniji i kompoziciji „čarobnog četvorougla” u koji je smeštena svaka slika našeg vidnog polja.
Kako vam je bilo u vreme odrastanja?
Sestra i ja smo živele u skladnoj porodici u kojoj se niko nije svađao, pogotovo ne roditelji. Bile smo uvažavane kao velike ličnosti iako smo imale četiri i pet godina. Niko nas nije sputavao. Čak smo i podržavane, a to je jako važno. Mislim da mi je zbog toga i temelj života jako dobar. Ali, nije dobro što nam je majka u „sudaru” sa komšijskom decom govorila „pametniji popušta. Povuci se”. I sad mi to „povuci se” nekad smeta u poslu
Da li jurite posao ili on vas?
Meni se posao otvara kao „lepeza”. Otac mi je kupio fotoaparat kad sam imala trinaest godina, a u „Politiku” sam došla četiri leta kasnije. Urednik mi je bio roker Peca Popović. Na prvom zadatku slikala sam navijače Ajaksa u Beogradu, na stadionu Crvene zvezde. Bio je to moj prvi, ali ne i poslednji susret sa sportom. Sledeći put sam svojom „fotkom” ukrasila naslovnu stranu „Zvezdine revije”... A potom sam u novine unela slike „Bjelog dugmeta”, „Indeksa”, Zdravka Čolića... Tereze Kesovije...
Koliko vam prija sloboda?
Nikad nisam podnosila bilo kakve stege. I sad sam slobodna kao ptica na grani. Doduše, vezana sam za udruženje umetnika „ULUPUDS”, preko kog ostvarujem sva prava o stažu i zdravstvenom osiguranju, a za sve ostalo se snalazim. Nemam bolovanje, subotu, nedelju, praznik... Zato, priznajem, nisam bez strepnje. Strepim zbog starosti. Uprkos svim ljubavima - ja sam, ipak, sama...
Kako merite snagu uspeha?
Najveći uspeh je kad neko u mom radu primeti iskrenost, kvalitet i odanost tome što radim. Moj najveći uspeh je što mi se radovi čuvaju u dva muzeja. Trideset mojih radova je u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije u Beogradu, a dva portreta, Tanje Bošković i Sonje Vukičević, se čuvaju u muzeju Primenjene umetnosti u Beogradu. Ova dva muzeja su mi veoma značajna, jer u prvih četrdesetak godina života nisam uspela da napravim ni sopstvenu porodicu ni sopstveno dete.
Zašto niste i paparaco?
Nisam agresivne prirode, pa ne mogu takva da budem ni u poslu. Ne mogu nekome da uradim ono što ne želim da neko uradi meni. Više sam salonski fotograf. Radim u pozorištu. U „Ateljeu 212” sam bila angažovana trinaest godina. A sad je moja „adresa” pozorište „Boško Buha”, pa i sva ostala. Pripremam omote za knjige i CD za muzičare. Učinila sam to za Bajagu, za Jadranku Jovanović... Sarađivala sam i sa više od pet hiljada ljudi širom sveta...
Da li ste često i „estetski hirurg”?
Pre bih rekla da sam estetski fotograf. Ali, nisam zagovornik „peglanja” u foto-šopu i menjanja lika i karaktera osobe. Bavim se estetikom, pa vidim koji je ugao za određenu osobu najbolji. Čuvam tako ne samo osobu sa kojom radim već i sebe, svoju umetnost.
Čime sad ulepšavate Beograd?
Kolegama iz „ULUPUDS-a” i ja imamo veliku izložbu na panoima, na Kalemegdanu, na potezu od francuske ambasade ka kipu „Pobednika”. Trajaće do 12. maja. Izložba se zove „Muzej na otvorenom”. A posle toga ću učestovati na izložbi „Majski salon” u muzeju Primenjene umetnosti u Beogradu. U julu ću, u Baru, u dvoru kralja Nikole, imati izložbu „Vrt maslina”, a u oktobru ću izlagati svoja dela u galeriji „Progres” u Beogradu...
Šta sve utiče na fotografiju?
Potreban je, pre svega, talenat, neiscrpan rad, a podrazumeva se i obrazovanje. Značajno je sve što čovek pročita od Jerotića do Platona, od Krleže do Jesenjina... A o slušanju dobre muzike da i ne govorim. Dragoceno je i dočekivanje izlaska i praćenje zalaska sunca na moru. Obilazak „Prada” i „Luvra”... Sve to oplemenjuje čoveka i presudno utiče na svaku njegovu delatnost, pa i na snimanje dobre fotografije.
Da li imate svoj atelje?
To mi je bolna tema. Sem sebe i svog talenta nemam ništa. Ni prostor za život, ni prostor za rad. Stanujem u jednom malom stanu sa ocem i sestrom, a radim kod onih koji me pozovu na saradnju. Ovim što nemam na najbolji način odslikavam položaj umetnika u Srbiji. A toliko želim da imam svoj mir, svoju stolicu, svoje ogledalo, svoj parfem...
Kako živite?
Osoba sam koja ne pravi kompromise. Dosledna sam u oblastima u kojima mislim da najbolje funkcionišem, pa ne spadam u estradnu grupu ljudi. Zato mi se sve svodi na činjenicu da imam veliko duhovno, ali ne i materijalno zadovoljstvo. Teško živim... Dobra strana moje slobode u životu i radu je što niko ne može da me natera da radim ono što ne želim i ono iza čega ne stojim. Ali, kad mi na izložbu dođe dve, tri hiljade ljudi meni je puno srce...
Da le je izlaz u odlasku u svet?
U vreme studija bila sam, zbog učenja jezika, u Berlinu, a pre i posle toga kod prijatelja u Amsterdamu. I sad tamo odlazim. Član sam udruženja stranih novinara i fotografa. I to mi je omogućilo da osetim nove mirise i ukuse, drugačija napajanja i novu vrstu uživanja. A kad se vratim u Srbiju svet oko sebe posmatram iz drugog ugla. Mi smo, ipak, zemlja sa predznakom „verovali ili ne”. Ali, navika je druga priroda, pa nostalgija čini svoje...
A gde vam je tu ljubav?
Meni je sa ljubavima, uglavnom, sve po šemi: „ili - ili”... Ili je nemam, ili sve pršti od strasti. Ali, iz ove perspektive, kad je o ljubavi reč, sad bih drugačije postupila. Ne bih tolike godine provodila sama. Ipak, priznajem. Malo ko mi se po svemu dopada. Teško se otvaram, ali kad se to dogodi onda je to potpuno i iskreno do kraja. Ipak, kad sve to prođe dugo patim. Jer, ljubav ne može da se planirao kao kredit za kupovinu kola...
I šta sad?
Na sreću sad imam divnog prijatelja. Dugo se znamo. Bili smo samo prijatelji petnaest godina, a sad se to prijateljstvo, bukvalno, sticajem okolnosti, pretočilo i u ljubav. I sad se pitamo zar smo morali da dopustimo da nam tolike godine „iscure”... U ljubavi se plašim monotonije i potpisivanja bračnog ugovora. Sve to može da pokvari čaroliju našeg odnosa. Zato i nismo zajedno. Živim sa sestrom i ocem, a zabavljam se sa najboljim prijateljem.
Da li poznajete ljubomoru?
U poslu ne. Nisam taj tip. Naprotiv, radujem se uspehu drugih. Ali, u ljubavi da. Želim da ga čuvam samo za sebe. Jer, volim da se sve vreme istražujemo i upoznajemo u svim odnosima.
Da li ste samouvereni?
Kad je posao u pitanju – da. Potpuno! Jer, u poslu sam jaka kao čelik. Evo jednog primera: Radila sam za Đinđića plakat „Pošteno” i kazala sam mu: „Nećete kako hoćete već kako vam ja kažem”. I prihvatio je moj stav. Fotoaparat mi dodaje neki autoritet. Ali, privatno sam kao „pamuk”. Nisam baš samouverena. Sve zavisi od druge osobe. To vam je kao u sportu: što imam boljeg saigrača i ja bolje igram.
Šta cenite u muškoj prirodi?
Iskrenost. Poštovanje. Pogled u uči i jednu malu dozu divljenja prema meni. A volim i kad je on moj zaštitnik.
Kako govorite o seksualnosti?
Potpuno otvoreno. Posebno sa partnerom. Zato što su erotika i seksualnost najznačajniji životni odnosi koje stalno moramo negovati. I rečima, i dodirom, i pogledom... Iz tih odnosa crpe se glavni životni sokovi.
Čime ste plašili muškarce?
Nisam ni jaka ni zahtevna, ali problem je u tome što ja, izgleda, više vidim i više čujem nego druge žene... To zovem emotivnom pameću, koju muškarci baš i ne vole.
Da li ste, ponekad, usamljeni?
Jesam. Imam često „razgovore” sa sobom, pa i kad sam u dosadnom društvu često odlepršam na drugu stranu.
Kako sebe doživljavate?
Zadovoljna sam sobom kad je reč o umetnosti. Ali, prilično sam nesposobna za praktičan život, a i preterano sam emotivna.
Slavko Trošelj
[objavljeno: 01/05/2010]
