Izvor: B92, 02.Sep.2013, 03:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rekonstrukcija, epizoda 1: Liga cele Srbije
Jedna od pozitivnih tekovina iz ovih pet godina Karadžićeve vlasti u srpskom fudbalu nesumnjivo je stabilnost sistema takmičenja.
Posle neverovatne serije promena sistema takmičenja – nadrealnih 9 od 1990. do 2008. godine; tokom tog perioda u eliti je igralo od 10 do 21 kluba – novi predsednik je odmah po stupanju na funkciju najavio da lutanja neće biti i već sledećeg leta broj učesnika Superlige popeo se sa 12 na 16, koliko ih je i danas, a ušli smo u petu sezonu. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Još od osamdesetih broj sezona bez promene sistema nijednom nije prešao tri.
Iako je stabilnost više nego pohvalna, broj učesnika je potpuno neprilagođen realnosti. Šesnaest timova u najvišem rangu nacionalnog šampionata je previše sa stanovišta veličine Srbije, njene ekonomske moći i fudbalskog potencijala.
U prvom poglavlju našeg serijala Rekonstrukcija srpskog fudbala bavimo se pitanjem sistema takmičenja u Srbiji i optimalnog broja klubova i utakmica, koji bi obezbedili napredak srpskog fudbala i na klupskom i na reprezentativnom nivou. No, do brojeva ćemo stići u drugom nastavku. Za početak ćemo se pozabaviti jednim od najinteresantnijih pitanja srpskog društva, a ne samo fudbala u poslednje dve decenije: Da li Beograd guši Srbiju?
Fudbalski centri: Decentralizacija i beogradizacija
Karadžićeva motivacija za ovoliki broj klubova u Superligi bila je buđenje fudbalskih centara. Sa jedne strane to je veoma pohvalno, mada ne naročito realno (što je ovih pet godina pokazalo), sa druge su politički motivi sasvim jasni.
U praksi jedini novi centar koji se učvrstio je Jagodina, čiji uspon je nerazdvojno povezan sa političkom moći čelnika te pomoravske opštine Dragana Markovića, pa se taj primer u potpunosti može izjednačiti sa Arkanovom Prištinom, Obilićem i Milicionarom. U sličnu kategoriju mogla bi se staviti i čuda za jedno leto – Radnički Obrenovac i Inđija – koji su, slučajno ili ne, u elitu stizali baš kada su lokalni moćnici imali najbolji položaju vlasti.
Veliki napredak ostvarili su Subotica (Spartak), odakle je do nacionalnog nivoa i stigao Karadžić, kao i Užice (Sloboda), ali su to klubovi i gradovi koji su bili važne tačke na fudbalskoj mapi i tokom SFRJ, a i u periodu zajedničke države sa Crnom Gorom.
Do Superlige su stigli i imenjaci iz Niša (posle 11 godina) i Kragujevca, ali teškoće sa kojima se suočavaju zbog nemogućnosti da obezbede realno finansiranje i političkih nesuglasica nikako ne ulivaju optimizam i ne nagoveštavaju da buđenje centara ide po planu.
Poseban je slučaj Novog Pazara, čiji ulazak u najviši rang su decenijama priželjkivali mnogi ljubitelji fudbala, zbog poznate atmosfere. Ispostavilo se da je poseta u gradu na Jošanici znatno manja nego u mnogim drugoligaškim sezonama, da trećina lige (i to ona sa navijačima) ne sme da dovede tamo svoje pristalice, a finansijska kriza je permanentna. I sm manir ulaska (umesto BASK) je vrlo sumnjiv, a za samo tri godine dva kluba su se praktično prebacila u Novi Pazar (BASK, pa kulski Hajduk) pod neobičnim okolnostima. Povrh svega, i u ovom klubu je teško ne primetiti uticaj upešnog i popularnog političara Rasima Ljajića.
Upravo nas gašenje kulskog Hajduka posle 88 godina postojanja (drugi put o tome ko je i zašto izmislio dodatnih 12 godina) i lagano odumiranje ne tako davno vrlo stabilnog Smedereva upozoravaju da su pozitivni efekti buđenja centara vrlo ograničeni.
Nasuprot tome, suočavamo se sa novom navalom beogradskih klubova na najviši rang. Ovog leta ulazak Čukaričkog i Voždovca, dva mala, ali ambiciozna kluba rešena da ne traju kratko u eliti, doveo je broj BG klubova u Superligi na šest.
U vreme SFRJ u najvišem rangu igralo je ukupno 7 beogradskih ekipa. Dva zemunska kluba (Naša krila i Galenika) boravila su u Prvoj saveznoj po jednu godinu, Radnički Beograd je dugo pre raspada zemlje napustio elitu, a Rad se priključio u završnim godinama Federacije. Uz Zvezdu i Partizan samo je još OFK Beograd bio relativno čest prvoligaš.
U 22 godine od kako nam se država prvi put naglo skratila u prvom rangu igralo je 14 beogradskih klubova – Zvezda, Partizan, OFK, Rad, Zemun, Radnički, Bežanija, Čukarički, Železnik, Voždovac, Zvezdara, Hajduk, Obilić, BSK. Pored njih Beograd i BASK su na terenu izborila promociju, ali su odustali od takmičenja u Superligi i predali mesto ekipa iz unutrašnjosti (Smederevo i Novi Pazar).
Metropola vs provincija na jugoistoku Evrope
Koncentracija fudbalskog kvaliteta u glavnom i/ili najvećem gradu nije nepoznata u centralnoj i jugoistočnoj Evropi. Za razliku od Austrije i Mađarske, Turske i Grčke, kod nas su do prvog svetskog rata klubovi postojali od Subotice do Ivanjice i od Kikinde do Kragujevca.
U Austriji liga je osnovana 1900, klubovi iz unutrašnjosti uključeni su 37 godina kasnije, aod njih prvu titulu osvojio je LASK 1965. Mađari su krenuli godinu kasnije, a sve do osamdesetih van Budimpešte završile su samo dve titule – Nađvarad (danas Oradea) 1944. i Đer 1963.
Istanbul ima ligu od 1905, nacionalno takmičenje pokrenuto je 1959, a u XX veku titula se od Bosfora odmakla samo u doba dominacije Trabzonspora (1976-84). Tendencije u svakoj od te tri zemlje su da se fudbal širi ka unutrašnjosti. U Turskoj i dalje dominaciju drži velika trojka, ali sa snažanjem Superlige pojavio se niz snažnih klubova u manjim gradovima od Burse, preko Kajzerija, do Gaziantepa na sirijskoj granici.
U Austriji je Beč potpuno dominirao (osim u dobra dominacije Inzbruka 70-ih) sve do 1994. godine. Od tada prevlast preuzima unutrašnjost – oba bečka velikana osvojila su samo po 3 titule za 20 godina, a samo Salcburg 7. Od kada je ekipu iz Mocartovog grada preuzeo Red Bul, oni su glavna snaga austrijskog fudbala.
Mađarski primer
Niz Dunav situacija je još drastičnija. Suočena sa decenijom neplaćanja poreza, koja je tradicionalne gigante mađarskog fudbala dovela do ivice gašenja ili nižeg ranga. Budimpešta je u prethodnih devet sezona proslavila samo jednu titulu, a novu „veliku trojku“ čine DVSC Debrecen, Đer i Videoton. U poslednje 4 sezone oni nisu samo uzeli sve titule, već su za to vreme prepustili ostatku lige samo dva druga i jedno treće mesto.
Njihov uspon nije slučajan. Mađarska vlada, koju predvodi stranka desnice Fides, pre tri godine je krenula u opšte sređivanje stanja u sportu, pa su visoki funkcioneri tog pokreta preuzeli funkcije u nekim od nacionalnih saveza (stoni tenis, sinhronizovano plivanje) ili poznatih fudbalskih klubova (MTK) po pravilu zamenjujući socijaliste i liberale koji su već u zatvoru ili im se još sudi za korupciju.
Najvažniji deo posla je pred novim rukovodstvom fudbalskog saveza, na čijem čelu je bankar Šandor Čanji. Čanji je u Upravni odbor MLSZ (Fudbalski savez Mađarske) postavio šestoro ljudi, od kojih se samo jedan, izvršni direktor Videotona Šandor Berzi, aktivno bavio fudbalom. Svi su veliki ljubitelji fudbala, a u UO su uključeni zato što imaju znanja u drugim oblastima (biznismen, revizor, tužilac...), onima sa kojima se fudbal najviše muči u našem regionu.
Šandor Čanji je ozbiljan igrač na globalnom nivou i teško je poverovati da njegov angažman u džudou (počasni potpredsednik Svetske džudo federacije; počasni predsednik je, pogađate, Vladimir Putin) nije odigrao ulogu u činjenici da mu je sređivanje situacije u fudbalu poverio lično premijer Viktor Orban.
Fudbal će severno od Horgoša potražiti uzore tamo gde verovatno ne bismo očekivali – hokej na ledu je sport koji najbrže raste u Mađarskoj, zahvaljujući zdravom pristupu u finansiranju i savršenom balansu državne pomoći i privatnih ulaganja. Godišnji budžet hokejaškog saveza je oko 5 i po miliona evra, ali država daje ispod četvrtine tog novca. Za deset godina izgrađeno je deset novih klizališta, a broj aktivnih hokejaša povećan je za hiljadu.
Isti princip Mađari žele da primene na druge sportove, posebno na fudbal, koji je ostao u socijalizmu predugo, dugo pošto je društvo ušlo u transformaciju. Pomenuta velika trojka dolazi iz delova zemlje gde je lokalna samouprava pronašla interes u stvaranju stabilnog i jakog fudbalskog kluba, a uspešni lokalni preduzetnici bili spremni da pomognu. Predsednik MLSZ je primerom pokazao na šta misli – njegova OTP banka već treću sezonu je sponzor NBI lige.
Vlada želi da se sportom bavi na mnogo bazičnijem nivou – od davanja poreskih olakšica privatnicima spremnim da ulažu u sport, do inicijative dačasovi fizičkog u školama budu svakodnevni. Sport je ključni faktor zdravlja nacije, a Mađari su, kao i mi, daleko od standarda zapadne Evrope – dok se na zapadu sportom rekreativno bavi 30 posto stanovništva, kod Mađara je taj broj svega šest posto.
Nova organizacija daje rezultate – Debrecen je dvaput u poslednje četiri sezone igrao grupu Lige Evrope, Videoton je prošle sezone izbacio Slovan., Gent, Trabzonspor i tukao Sporting i Bazel u grupi, Đer je pre tri sezone prvi put u istoriji prošao tri kola, izbacivši na putu Monpelje.
Daleko je još to od dobrog, ove sezone sva četiri mađarska kluba doživela su neuspehe u Evropi i ispala još u julu, ali je zato reprezentacija nastavila uspon. Ovog avgusta stigla je do 31. mesta FIFA liste. Za dve decenije, od kada se pravi lista, to je najbolji plasman reprezentacije, koja je nekad bila najbolja na svetu, ali je poslednji veliki turnir videla 1986.
Po povratku sa SP u Južnoj Africi, dok je predsednik FSS sa bliskim medijima spremao otkaz Antiću, a Čanji preuzimao kontrolu nad mađarskim fudbalom, Srbija je bila trinaesta, a Mađarska 62. na svetu. Mađarska je sada deset pozicija iznad Srbije.
Jasno, uticaj vlade na sport, pogotovo na skup sport kakav je fudbal, ima i mnogo kritičara. Od kada je na vlasti Fides počeo je veliki oporavak Ferencvaroša – ekipu je kupila država za preko 16 miliona evra i uložila još dvostruko toliko u novi stadion (primetićete na ulasku u Budimpeštu da legendarni lli t više nije u upotrebi), a na njegovo čelo postavila je direktora vladajuće stranke (sa kojim su, inače, navijači u lošim odnosima).
Prethodna socijalistička vlast dopustila je sredinom prošle decenije da najpopularniji klub u zemlji završi u drugoj ligi zbog neplaćenih poreskih dugova, što nije prošlo dobro kod birača. Ta vlada je i inače omražena u javnosti, zbog ozbiljnog zamaha korupcije, a dobrim delom i zbog čuvenog snimka na kojem premijer Ferenc Đurčanj eksplicitno priznaje da je lagao u izbornoj kampanji. Naravno, na čelu demonstracija za njegovu smenu bili su upravo navijači Ferencvaroša, koji su u sukobu sa socijalistima još od Drugog svetskog rata.
No, ostavimo za potrebe ovog teksta priče o političkim i navijačkim sukobima po strani. Mađarska je Srbiji slična po tome što ima veliku prestonicu, građenu za mnogo veću državu od sadašnje, a nijedan grad ni izbliza ne može da napravi ravnotežu. Zbog toga klubovima iz unutrašnjosti trebale su decenije da uhvate priključak sa prestoničkim ekipama, kojih je često u najvišem rangu bilo od 5 do 8 i koje su po pravilu osvajale trofeje.
Prirodnim putem taj odnos se postepeno potpuno promenio – dok su prestonički klubovi plaćali ceh lošeg vođenja posla, njihovi rivali iz unutrašnjosti su, uz pomoć lokalnih samouprava i preduzetnika, uspeli da preuzmu primat (DVSC Debrecen čak iz godine u godinu posluje pozitivno i isplaćuje dividende akcionarima, uz dobre rezultate na terenu).
Mađarima Ferencvaroš ne znači manje nego Srbima Zvezda, ni Ujpešt manje nego nama Partizan, a za MTK čak i nemamo adekvatnu paralelu (osim donekle OFK, ali to je baš na dugom štapu), ali su uspeli da se naviknu na to da titule ne stanuju samo u Budimpešti i da nema nedodirljivih. Možda je vreme da malo učimo od suseda.
U sledećem nastavku: Pronađimo idealan ligaški sistem
.jpg)
