Izvor: MozzartSport.com, 24.Jan.2016, 13:21   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Zvali su ga Foka (VIDEO)

Pa do đavola, ne može taj fudbal, kakav je da je, u šta god da se pretvara, biti toliko loš ako je imao jednog Marka Napija, plavokosog žonglera koji je putovao svetom samo da bi zabavljao narod

Često se setim te utakmice. Terena blatnjavog kao niželigaška oranica, oluje kroz koju se jedva probijaju svetla reflektora, teških oblaka spuštenih toliko da nisi siguran gde prestaje kumulonimbus, a gde počinje dim što ga bacaju užarene baklje iza metalne mreže na curvi >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << betonskih tribina dotrajalog stadiona u Bergamu. I Mauricija Ganca koji na klupi, umesto kopački, obuva duboke tople cipele.

Nikakav je bio ulog, osmina finala italijanskog kupa, i tada prilično obesmišljenog takmičenja, početak decembra, depresivno doba godine. Atalanta, drugoligaš, protiv i dalje šampionske ekipe Milana pod vođstvom Alberta Zakeronija (krunu će im skinuti Lacio i Kolina narednog proleća u Peruđi): sećate ih se, Ševčenko u prvoj, Birof u drugoj mladosti, pa Vea, Leonardo i Seržinjo...

Calcio familia: 7 sestara, 7 priča, 7 donova

Često se setim te utakmice zbog toliko detalja: ludački fudbal koji tada igra neka ekipa iz Serije B; potezi koji se odupiru zaboravu vremena, lošem terenu i neuslovima za igru; pobeda autsajdera zbog koje je čitav grad na severu Italije bio pijan od sreće narednih nekoliko dana; ali ponajviše zbog njega.

Morali ste biti tamo, makar i preko „malog ekrana“ u režiji Nebojše Šofranca, da vidite poslednji ples jednog sasvim neobičnog čoveka. Ne prijatelja, nego kuma, brata i starog svata fudbala, sa ludilom i u glavi i na otpusnoj listi.

Ako niste, dozvolite da vam ispričamo ko je bio Marko Napi, plavokosi napadač sa svim znanjem o lopti skupljenim u metar i sedamdeset, nenadmašni dribler kojeg se, nažalost, danas ne sećaju čak ni u nostalgičnim tekstovima o najboljoj ligi na svetu.

Razumljivo, donekle, pošto on nije bio adut, tek pomalo ishabani džoker iz platinastog špila Kalča devedesetih...

Da je živeo u srednjem veku, bio bi italijanska verzija Tila Ojlenšpigela, narodnog lakrdijaša i vragolana, nadahnutog avanturiste koji je služio samo jednom kralju – svom srcu, i uživao samo u jednome – da nasmeje, oraspoloži što više ljudi, te da izvrgne ruglu ustaljeni sistem i njegove glasnogovornike, da ponizi bogataše i namigne raji u odlasku.

Marko Napi nije rođen kao vitez, već kao fudbaler, u Rimu, ali je znao da je njegova misija da pretvori ozbiljno u zezanje. Njegova šala-maškara sastojala se od brzine svetlosti i prebogate riznice driblinga – bio je neprevaziđeni majstor „lambrete“ i mnogi bi protivnički bek, kada bi Napi primio loptu, dohvatio prvu lopatu i počeo sam da kopa rupu u koju bi propao. Zabava, uvek i svuda, i u petoj ligi i u polufinalu Kupa UEFA.

„Ne treba da nas zanima rezultat, fudbal mora da širi pozitivne emocije, da bude sreća i radost. Uvek kažem mladima: pustite semafor, samo igrajte“, govorio je, zadihan, u kameru Mediaseta te decembarske noći nakon što je srušio Milan i podsetio komentatore na svoje postojanje.

Dugo se Napi sakrivao ispod radara, ali kao „nevidljivi“ avioni koji su iste te godine uzletali nedaleko od Bergama na zemlju njegovog saigrača Ljubiše Dunđerskog, i on je jednostavno morao jednom da se ponovo pokaže. I da, praštajte, eksplodira u spektaklu.

Vratićemo se na tu utakmicu, neka malo čeka Milan koji vodi 2:0, bez problema, sve do 70. minuta – Ševa je dao jedan od onih svojih one-touch-lock golova, Leonardo je sproveo loptu iz karambola u mrežu za nedostižnu prednost – neka čekaju jer je vreme za scenu od ravno deset godina ranije, u kojoj Marko Napi dobija ovacije na stadionu, aplauze od kojih se cepaju uši, duboki naklon čovečanstva. Još značajnije, dobija nadimak koji će mu ostati za ceo život.

Pisali smo već često na portalu MOZZART Sporta o tom jednom potezu koji može da vas odvede pravo prečicom u istoriju: Panjenka, Blankova „kuateminja“, Igitina „škorpija“, Ronaldinjov „elastiko“...

A Marko Napi će postati – foka. U polufinalu Kupa UEFA 1990. godine, njegova Fjorentina – u špicu je igrao sa stanovitim gospodinom Robertom Bađom – dočekala je Verder Bremen posle 1:1 u gostima. Nemci su pritiskali, Italijani se branili, na momente balansirajući na ivici žileta, Dunga je pošao skroz nazad, na mesto libera, vredni Napi se vratio da pomogne odbrani, i da pripremi svoju abrakadabru.

To što će uraditi će nagovestiti u prvom poluvremenu: primio je loptu od nekog beka (njegov je prijem uvek bio savršen, ne ni kao da je imao lepak na kopačkama koliko neki magnet, kao da mu lopta zaista pripada pa je samo povremeno zajmi ortacima da se i oni igraju), podigao ju je iz jednog poteza pravo na glavu i onda počeo da pleše s njom. Glavomet sam sa sobom, da bi je prislonio uz čelo i krenuo da trči.

Bila je to samo pokazna vežba: ono što će biti u nastavku je još luđe i nečuvenije. Verder je, rekosmo, napadao, Napi je pritekao u pomoć i u 80. minutu na roglju svog šesnaesterca prihvatio loptu na glavu i počeo da žonglira, kao da je u cirkusu.



Postoji objašnjenje zašto je pisano novinarstvo, uprkos svim klevetama, blisko književnosti. Televizijska kamera može da vam kaže i prikaže da je Marko Napi sa loptom na glavi pretrčao skoro četrdeset metara za jedva četiri sekunde, na zaprepašćenje čitavog stadiona i, kako to volimo da mislimo, hladnih i preciznih Nemaca.

Ali ona ne može da ode dalje, ne može da vam napiše ceo roman o te četiri sekunde, štivo u koje bi se smestila i priča o dečaku koji dolazi u Urbetevere Calcio na Via Pisana ne bi li pokazao da može da igra za Lacio, za koji navijaju svi njegovi drugari iz ulice; ne dobija šansu, ne shvata da u modernom fudbalu neće proći njegov stav da je fudbal, zaboga, samo zabava i radost; pa postaje globtroter i nekako stiže da bude Bađov najbolji ortak; taj snimak vam i ne govori ništa o budućnosti, na primer, to da su igrači Verdera bili toliko zapanjeni i poniženi da do kraja utakmice jedva da su napravili jedva polušansu, i da su morali ispasti; ne govori o tome da će Marko Napi zauvek ostati Foka, i time potpisati i svojoj karijeri, dovoljno uzdrmanoj lagodnim pristupom fudbalu, tešku dijagnozu, pošto će od njega svi kasnije očekivati da samo zabavlja, i on će očekivanja nastojati da ispuni...

Taj snimak ne govori ni o svim drugim klincima koji će kasnije imitirati Marka Napija, poput onog Kerlona koji je pokušao da bude nova Foka i nestao nekuda, kao i toliko drugih mladih Brazilaca.

Četiri sekunde, sa romanom ili bez njega, za večnost i za osmehe.

Evo nas opet u Bergamu, ledene kišovite noći, džomba do džombe na Stadio Atleti Azzurri d'Italia, sedamdeset godina starom zdanju što boluje od neulaganja, zapostavljanja, nerešenih imovinskih odnosa.

Dva nula je bilo za Milan kada smo ga napustili zbog flešbeka na jedan legendarni potez, Šofro otaljava posao jer Atalanta ne može ništa šampionima, ali samo tri minuta posle gola Leonarda, eto pete Zaurija i egzekucije po navici Nikole Kaće, i domaćini smanjuju na 1:2.

Ima još jedan detalj koji govori o poštovanju koje je čitava Italija imala za Marka Napija. Kada je ulazio u igru, već uveliko pri vođstvu Milana, prišao mu je mladi saigrač Masimo Donati.

„Hajde, Marko, nateraj ove ljude da vrište“, šapnuo mu je Donati.

Napi će kasnije reći da je već osećao da noć ima neki čudesni naboj u sebi. Nije bio srećan što počinje na klupi, ali je na startu meča gledao koreografiju na severnoj tribini stadiona i okrenuo se ka kolegi Davideu Pinatu.

„Davide, ovo je moja noć. Osećam to. Možda ćeš misliti da sam lud, ali osećam to.“

Možda je stvarno bio lud. U stvari, znamo da je bio lud. Ali to jeste bila njegova noć.

Na tri minuta do kraja, Napi dobija jednu loptu u prostor i u padu je, desnom, šalje ka golu. Sebastiano Rosi brani, ali 33-godišnjak je ponovo dečak, ustaje brže nego što je pao, dolazi do nje i zariva je pokraj prve stative gola, za 2:2 i trk ka korner-zastavici i belaj na tribinama.

Još ima mane u njegovom talismanu ispod crveno-crnog dresa. Nadoknada je vremena, skakutavi fudbal stiže sa desne strane i „sedmica“ Atalante šalje savršenu parabolu, iznad Rosija i milimetar ispod prečke, i nikome u Bergamu nije žao što je kisnuo i mrznuo se. Kakva pobeda, kakva priča, kakav čovek...



Znate kakav čovek? Toliki da mu, na kraju utakmice, prilaze igrači Milana i čestitaju mu, i Paolo Maldini i Ševčenko i Vea; pa i još veći, jer do njega dolazi sudija Trentalanđe, i on ga grli.

Marko Napi će do kraja života foku uraditi samo još jednom. Isto protiv Milana, samo ovog puta sa suzama u očima. Bilo je 8. oktobra 2008. to na revijalnom, humanitarnom meču u Firenci. Sastali su se veterani Fiorentine i Milana, da bi prikupili novac za lečenje nekada sjajnog napadača i jednih i drugih, Stefana Borgonova.

Borgonovo je iste godine dobio amiotrofičnu lateralnu sklerozu, poznatu kao bolest Lua Geriga, još poznatiju po onom preglupom preklanjskom trendu polivanja hladnom vodom. Bio je prikovan za invalidska kolica, nemoćan da govori, njegove reči umesto toga ispisivane su na velikom ekranu kojim je upravljao slabim prstima.

„Molim te, Marko, hajde još jednom foku za mene“, napisao je Stefano, i plavokosa „sedmica“ zlatnog srca i neiskvarene duše će poslušati prijatelja, znajući da fudbal mora da širi pozitivne emocije, da bude sreća i radost.

I ništa drugo nije važno. Ni revanš osmine finala tog kupa, dve nedelje od onog ranog decembra, koji je Milan glatko dobio sa 3:0 i izbacio Atalantu. Ni finale Kupa UEFA, koje je Juventus osvojio u dvomeču i uništio prvu i poslednju šansu Marka Napija da dođe do nekog pehara. Ni statistika i druge vikipedije, koje kažu da je Napi postigao 141 gol na 620 utakmica odigranih za sledeće klubove: Ćezena, Ravena, Vis Pezaro, Arezo, Đenova, Breša, Fjorentina, Udineze, Spal, Atalanta, Ternana, Komo, Savona, Karareze, Kuneo, Sestri Levanti.

Ništa, samo osmeh i radost i jedna sasvim posebna foka.

Često se, kad god se uplašim za sudbinu ove igre, kad god kafanski razgovor sklizne u nostalgiju, setim te utakmice i blatnjavog terena u Bergamu.

I onda pomislim, pa do đavola, ne može taj fudbal, kakav je da je, u šta god da se pretvara, biti toliko loš ako je imao jednog Marka Napija, plavokosog žonglera koji je putovao svetom samo da bi zabavljao narod.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika, i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Pratite MOZZART i na Vajberu

Nastavak na MozzartSport.com...