Izvor: MozzartSport.com, 05.Dec.2021, 09:03

PRELAZZI: Priča o Isiju, nesuđenom taksisti

To je storija o padovima i padovima i posrtanjima i ustajanju, o istrajnosti i upornosti, o ljubavi prema fudbalu, o ružnom pačetu koje je šutirano od nemila do nedraga ali nije htelo da odustane

Kako se čuje za nekog fudbalera? Kako oni postaju zvezde? Kako stiču popularnost? Kako ih otkrivamo? Danas kada sve manje ljudi, a posebno mlađih ljudi, ima strpljenja da gleda utakmicu od početka do kraja, sa svim njenim praznim hodovima i svakim autom na sopstvenoj polovini, verovatno >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << saznamo za njih pomoću “hajlajtsa” na društvenim mrežama i vrištećih naslova na sajtovima.

Neko će dati gol pa će se taj gol “šerovati”, ili će na Instagramu nekog prozvati, ili će se fotografisati sa mnogo lepom devojkom, i onda će se pričati o tom momku i evo njemu lajkova i sponzorskih ugovora.

Ne bih voleo da sam tako saznao za Isija Palazona.

A iz ovoga što smo shvatili o njemu u poslednjih nekoliko nedelja, otkako je ćelavac iz Rajo Valjekana postao (relativna) zvezda, reklo bi se da ni Isi Palazon ne bi voleo da smo tako saznali za njega.

Bio je običan dan i obična utakmica, naizgled nevažna, no neki vrag je diktirao da mora da se gleda duel Raja i Selte – u moju odbranu, i agilni komentator tog meča uhvaćen je na prepad, znao je taj štošta o Iraoli i Kudetu, o Falkau i Jagu Aspasu, ali nije se mogao spremiti za tog zvrka koji je s leve strane ulazio u sredinu, pa s desne strane ulazio u sredinu, pa maltretirao svetloplave sa svake moguće strane – i eto ga, vladao je čitavim terenom prvih sat vremena, pre nego što se malo umorio.

A imao je i to dobro ime, sklizne niz grlo ko mače niz oluk. Isi Palazon.

Vidiš čoveka koji se raduje svakoj lopti, srećan što je tu, što je dobio šansu, i pomisliš: pa da, mora da je neki klinac, neko još neiskvareno dete, sigurno je na pozajmici, neki kadet Reala poslat među obližnje pčelice da stekne iskustvo.

Ne, ne, ništa od toga, najništije od toga, priča o Isiju Palazonu i njegovom (koliko dugotrajnom, to ćemo tek videti) usponu, pečatiranom kada mu je u prošlom kolu, nakon što je postigao izjednačujući pogodak na gostovanju, aplaudirao dobar deo Mestalje – a taj stadion, koliko god da je sada tegoban, video je mnogo, mnogo, mnoooooooooogo majstora – još je bolja od toga.

, ma koliko da su mu zbog imidža spočitavali da je više Gravesen nego Zidan; o igraču iz treće lige koji se odjednom pojavljuje na velikoj sceni i osvaja je, svestan da je slava varljiva, prolazna i okrutna ljubavnica.

Ne baš Džejmi Vardi, ali polako, tek je krenuo...

Gugl nam je svedok: jedna od prvih stvari koja vam iskoči kada istražujete nešto o ćelavoj čigri koja je – dobro, uz Tigra, naravno da su o njemu svi pričali s početka sezone – najzaslužnija što je simpatični klub iz Valjekasa trenutno na svega nekoliko bodova od mesta koja znače Ligu šampiona (a previše stvari i nema, jer rekosmo da Isi Palazon nije zvezda, i posebno nije zvezda sa Tvitera i Instagrama), jeste o Sijesi, njegovom rodnom mestu u autonomnom regionu Mursija, poljoprivrednom i često zaboravljenom u korist Andaluzije, Kastilje, pa čak i obližnje Valensije.

Ako je istina da najveću istinu o vama znaju ljudi s kojima ste odrasli, ako je fakat da ne treba da verujete čoveku kojeg njegovo selo ne podnosi, ma koliko da je imućan, taj je ispit Isi Palazon položio sa najvećim ocenama.

Kada je Rajo Valjekano ušao u Primeru, i to zahvaljujući njemu, Sijesa, gradić od nekih tridesetak hiljada stanovnika, u kojem se živi od zemlje i u zemlju vraća, organizovao je veliku proslavu za svog najpoznatijeg sina.

Bilo je tu i ića i pića, i skromnog vatrometa, i fotografija nevešto napravljenih mobilnim telefonom, i dece koja su želela da se slikaju s njim – to što su neka od te dece viša od Isija, to je samo pridodalo ljupkosti čitave zgode – i pregršt čestitki i zagrljaja.

Ne može da bude loš čovek kojem se rodni grad toliko raduje, na kojeg je toliko ponosan: sada će, ko bi rekao, sada će cela Španija, pa evo i Srbija, a Srbija vam je svet, da čuje za Sijesu.

Ima neke prelepe naivnosti, u ovom okrutnom, zlobnom, zajedljivom svetu, u tim slikama iz Sijese, u tom radovanju što je “neko naš” uspeo.

A uspeo je, i danas ga zovu “mađioničar iz Sijese”, uprkos svim kartama koje su mu bile podeljene, uprkos tome što su mu toliko puta rekli da je bolje da se posveti nečem drugom, eno, široka ti polja Mursije, samo se ti sa jednakom strašću posveti usevima kao što si se posvetio lopti i travi.

Kao i mnogo talentovanih dečaka iz cele Španije, i današnje krilo Valjekana sanjalo je da će igrati na stadionu Santjago Bernabeu, u belom dresu najtrofejnijeg kluba svih vremena. (Prvo mu se ostvarilo, drugo – još? – nije...) Sa svega 12-13 godina, čitamo i to u oskudnim životopisima koji se mogu naći, preselio se u Madrid da proba.

Nije išlo, i Isi Palazon danas je mogao da bude taksista u suncem okupanoj Mursiji i da priča svakome ko bi bio primoran da ga sluša kako je bio bolji od svih u toj generaciji, koji danas igraju i za špansku reprezentaciju, samo su ga mrzeli trener i predsednik Florentino Perez mu nije dozvolio da se razmahne.

Preživeo je to slamanje srca i nade kao tinejdžer, pa je preživeo i kada mu se to dogodilo naredni put, u omladincima Viljareala.

Ni za njih nije bio dovoljno dobar, i žuta mu se podmornica zahvalila i poželela sreću u daljem životu, i neko ko je gledao sa strane mogao je da mu proste duše kaže, vidi Isi, neće ovo moći onako kako si zamislio, ali makar si uradio sve što si mogao, i tvoja porodica i tvoje sestre, svi su verovali u tebe, nekad ti jednostavno tako padne grah, nekad se kockice ne okrenu onako kako misliš da moraju, ima i gorih stvari u životu nego uveseljavati turiste u Mursiji svojim lovačkim pričama.

Mogla je tu da bude stavljena tačka i onda ne bi bilo ni ovog teksta, niti bi talentovani televizijski komentator morao da u poluvremenu gugla ko je ovaj Isi i odakle je došao, ne bi bilo aplauza na Mestalji, ne bi bilo priče o tome da momak koji je pre samo tri godine igrao u trećoj ligi za kikiriki danas uživa u svojih pet minuta slave (a nekad je pet minuta dovoljno za ceo život), ne bi niko znao za Sijesu niti se u nju uputio da vidi, na ulazu, veliki bilbord koji vas obaveštava da je upravo tu rođen Isi Palazon, skromna zvezdica Primere, momak o kojem se priča iz pravih razloga.

Ne bi, na kraju krajeva, danas na starom stadionu koji je nosio ime po Terezi Rivero, prvoj predsednici jednog kluba u Primeri, bilo onoliko slatkastog iščekivanja da taj ćelavi zvrk opet preuzme utakmicu, ovog puta protiv Espanjola; i ne bismo dobili lekciju da nikada nije kasno ako si vredan i pametan i trudiš se i voliš ono što radiš, a da se nekada za fudbalera vrednog pažnje može čuti na po svemu običnoj utakmici između dva kluba iz sredine tabele, umesto po društvenim mrežama.

Tagovi:

Nastavak na MozzartSport.com...