Izvor: Politika, 04.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obična sam budala
Po priznanju koje sam dobio – kaže istaknuti bubnjar koji priča o politici, muzici, ženama, bračnoj i vanbračnoj zajednici, Đinđiću, Čoliću, Jariću...
Dragoljub Đuričić (52) je jedan od najistaknutijih muzičara, bubnjara, na planeti. Po svim zvaničnim ocenama uvršten je u tridesetak onih čiji ritam "govori" sve jezike sveta. Zvuk njegovog bubnja je kao univerzalna himna. Svi ustaju kad ga čuju.
To se, na otvorenom prostoru, najbolje videlo, u prošlih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << desetak godina, u svim građanskim protestima u Beogradu, kad je Đuričić, sa svojim bubnjarima, hrabrio sve one koji su tražili bolji život, više slobode, veća prava...
U ovom razgovoru Đuričić je, ka široko obrazovan čovek, vedrog duha i žestoke žaoke kad govori i o sebi i o drugima, pričao o nizu svojih životnih događanja, planova i opredeljenja.
• Kako ste gradili svoju karijeru?
– Prošao sam jako puno grupa u jednom vremenu kad je rokenrol i uopšte ta muzika bila u društvu dominantna. Tako da sam prošao kroz sve legendarne grupe bivše Jugoslavije. To su: "JU grupa", "Dado Topić Mama Koko", "Ribeli", "Kerber", "Leb i sol"... Pratio sam ga na koncertima i snimao ploče sa Đorđem Balaševićem, Zdravkom Čolićem... U karijeri sam komponovao oko 40 muzika za pozorišne predstave, tri filma, balet... Imam još samo jedan pečat koji bi želeo da udarim, a to je da izvedem muzičko scensko delo koje sam napisao i za koje se nadam da će sledeće godine biti izvedeno premijerno u Stokholmu sa direktnim televizijskim prenosom za balkanske zemlje. To je predstava "Balkanska lavina". Posvećena je narodu sa ovih prostora koji ima jednu izuzetnu duhovnost, jednu neverovatnu snagu, koja ruši sve pred sobom.
•Da li imate nekih drugih umetničkih sklonosti?
– Jedno od prvih razočarenja u mom životu je kad je ukinuta srednja umetnička škola u Herceg Novom. Ja sam tada mislio da sam izgubio sve što se u životu može lepo dogoditi. A kasnije se to potvrdilo jer upravo iz te škole su izašli najbolji slikari sa ovih prostora, od Dade Đurića, pa da ne nabrajam dalje. U gimnaziji, a i posle toga, stalno se bavim crtežima... I kad sam ja mog rođaka Jakova Đuričića, slikara i pedagoga, pitao šta da radim. I on mi je rekao da moram da napravim izložbu... I to se dogodilo. Imao sam u periodu od 1989. do 1991. čak 17 izložbi po bivšoj Jugoslaviji. I to samostalnih... To su crteži, a ja sam pravio seriografije...
• Koliko ste posvećeni sportu?
– Bio sam pionirski plivački prvak Jugoslavije na 100 metara presno. Bilo je to davne 1967. kad sam imao 13 godina. Šest godina sam plivao i tri godine igrao vaterpolo. Bio sam golman Jadrana iz Herceg Novog. Jedanput su me pozvali pripreme omladinske reprezentacije. Pokojni Milan Muškatirović, čuveni golman Partizana i državnog tima, je rekao, opet pokojnom Dušanu Daboviću , mom treneru: "Pripazi na ovog momka jako se dobro postavlja i ima dobar izbačaj iz vode..."
• Da li gledate fudbalska takmičenja?
Obožavam svaki sport. To je nešto najzdravije. Ipak, fudbal najmanje gledam, jer se iskvario zbog novca...Deca moraju da osete slast pobede bez para u sportu. Evo primera Srećka Jarića: Svi asovi iz NBA lige su otkazali učešće na Prvenstvu Evrope u Švedskoj. Verovatno je to hteo i Srećkov sin Marko, a onda mu je Srećko rekao: "Dođi da igraš za reprezentaciju. Trebalo bi da osetiš slast pobede, a da to nije za novac..." I sin je poslušao oca... Od tad sam veliki prijatelj sa Srećkom...
• Šta mislite o priznanjima?
– Po tom pitanju nisam prezadovoljan. Ljudi su me pozivali na velike skupove, davali su mi i nagrade, a onda sam prestao da dolazim na takva mesta. Dogodilo se to iz prostog razloga što sam shvatio da je to samo jedna gomila "odlikovanja" koja ničemu ne služe... Imam i nagradu za lepo ponašanje kao jedan od retkih boraca za demokratiju koji to ne radi iz materijalnih razloga. U odgovoru na ovo priznanje rekao sam: "Napokon sam dobio priznanje da sam obična budala.". Jer, kad neko u današnje vreme nešto radi iz čistih ideoloških razloga to je stvarno na nivou budale. Ipak, meni to ne smeta. Svoj sam čovek...
• Šta ste sve spremni da učinite za ženu koju volite?
– Moja dela nisu tako vidna. Da li je to uticaj mog primorskog, hercegnovskog mentaliteta, da li je to neka druga nespremnost, ne znam... Sve ono što nosim u životu, kad je u pitanju voljena žena, nalazi se neposredno "iznad moje glave". To je jedan "oreol". To je jedan lik bez izgleda, bez karaktera... I žene iz realnog života, koje sam bezgranično voleo, a možemo ih na prstima jedne šake izbrojati, približavale su se toj imaginarnoj ženi koju nosim u sebi. Za njih sam bio spreman sve da uradim.
• Koji tip žena vam se dopada
– Svaki čovek to vidi drugim očima. Ja volim žene čvrstog karaktera koje tačno znaju šta hoće. Naravno strašno volim da budemo intelektualno barabar. Ne volim nikakvu potlačenost. Smatram da obostrano poštovanje može puno da doprinese hranjenju emocija. Jer, ljubav je potrebno čuvati. Kao što gajite cveće na balkonu, kao što bilo šta radite i bivate nežni... I mislim da je veoma važno pobediti sujetu i omogućiti emocijama da vas povedu... A fizički, volim markantnost crnke... Stasitost je opet stvar individualnosti, nema veze sa kilažom...
• Šta mislite o instituciji braka
– Kad bih na jednu stranu stavio brak, onaj zvanični, a na drugu vanbračnu zajednicu mnogo više pozitivnih razloga za takav život bilo bi na strani vanbračne zajednice. To kažem iz prostog razloga što na ovim prostorima imate spremnost žene, a i muškarca, da se opusti posle prvog deteta. I zato sam za vanbračnu zajednicu u kojoj sam živeo, jer ona uvek ostavlja mogućnost lakog razlaza ako se emocije ne poklapaju. I to može, kao meni, da se dogodi. Ali, to često i učvršćuje takvu zajednicu i stimuliše ljubav. Prema tome vanbračna zajednica je, po meni, zdraviji odnos.
• Gde ste, posle gimnazije, nastavili školovanje?
– Nisam upisao fakultet. Posvetio sam se sviranju. Imao sam tada veliki problem, problem društva u kome živimo, društva koje vam tražim "papir". diplomu. A taj "papir" ne mora da bude nikakva garancija. Mene je majka učila od prvog do četvrtog razreda osnovne škole. Bila je učiteljica, a kasnije nastavnik. Ja sam jedini učenik iz njene generacije koji nije završio fakultet. Kad je majka, na žalost, umirala odala mi je veliko priznanje. Skinula mi je veliki kamen sa srca. Rekla mi je: "Sretna sam što me nisi slušao. Jer, da si me slušao bio bi kao ja, a pošto me nisi slušao ti si me nadvisio"... To mi je najveće i najznačajnije priznanje u životu. Definitivno.
• Zašto ste se priključili građanskim protestima?
– Ja sam odmah krenuo u verbalnu borbu protiv cepanja jedne države koju sam istinski voleo. I ukoliko je još budu rasparčavali ona će meni i dalje biti draga. To pokazujem i sad. Evo, 18. novembra imam jedan humanitarni koncert u Celju. Izgoreo im je veslački klub. I ja hoću, u Celju, da sviram besplatno, bez i jedne pare. Učiniću to na ostalim prostorima naše bivše države. Naravno, prošlost se ne može i ne sme zaboravljati, ali ne može se živeti u prošlosti...
• Iz Holandije je stigla vest da ste ih zbunili. Zašto?
– U Holandiji sam trčao humanitarni maraton za jedno dete koji nije imalo dovoljan dovod kiseonika u pluća, pa je trebalo obaviti određenu operaciju koja je koštala 30.000 evra. Bio sam sedmi od 120 učesnika. Onda su me oni pitali – kako neko iz Srbije trći za holandsko dete. Rekao sam: "Pa svako dete je dete..." Onda sam u jednom intervjuu dobio pitanje: "Da li ste vi niži stalež jer kod vas se prodaje belo roblje, trguje se decom i ženama...Tada sam im rekao: "Ja to nisam video, ali sam u Holandiji video žene u izlogu, kao cipele, koje možete imati za 30 evra. Nije bitno na koje vreme... Kako se to zove? Nisu mogli da mi odgovore...
• Šetali ste sa Đinđićem, koliko ste ga poznavali?
Samo sam jednom s njim razgovarao. Mislio sam da ja ne smem da mu trošim vreme. Rekao sam mu: "Sto puta bih vas zvao da vam pomognem, jer ja sam čovek koji korača četiri do pet stepenica u jednom koraku... Brzo mislim i brzo radim". A on mi je kazao: "Meni su samo takvi potrebni." I dao mi je broj telefona i naglasio: "Za tebe sam uvek na vezi". Samo sam jednom okrenuo taj telefon i bio je stvarno pošten. Nije me slagao. Odmah se javio. Bez posrednika, bez sekretarice... Srbija je u njegovom ubistvu, pokazala da ne želi napredak. Pre nekoliko dana sam bio u Beču i nama Austrijanci još ne praštaju što smo im ubili cara... A zašto to Srbi uvek rade i zašto se to sve događa na ovim prostorima... U svetskim razmerama uvek krupne stvari koje stoje iza takvih ubistava, a u našem slučaju to može da bude na nivou ubice Džona Lenona... Što je psihički poremećaj...
•Koliko sarađujete sa Zdravkom Čolićem?
– Sa njim sam radio četiri ciklusa. To je trajalo osam godinama. I sad, kad do decembra, završi novu ploču, opet ćemo raditi jedan novi ciklus... Čolić je izuzetan umetnik i čovek odan radu do krajnjih granica izdržljivosti. Kad bi svi reprezentativci, u bilo kom sportu, u našoj zemlji, imali ophođenje prema onome što rade, kao Zdravko Čolić prema svom poslu, mi bi u svemu bili prvaci sveta. Mislim da je Zdravku jedini problem što nije svetska zvezda što peva samo na srpskom, a govori četiri jezika jako dobro.
• Kako vam je bilo u toku bombardovanja 1999?
– Teško mi je palo to bombardovanje. Sin Andrija je imao nepune tri godine. Iz straha da mi on ne doživi traume odlučio sam da strah zamenim radovanjem. Radovao sam se sirenama da on to ne bi shvatio kao opasnost. Trčali smo po kući i vikali: "Sirene, sirene..." Što je on prihvatio kao igru... I kad je prestalo bombardovanje on me stalno pitao "Tata, kad će opet sirene"...
• Kako doživljavate more?
– More je najveća sloboda koja postoji. Ono je sloboda ljudske misli. Ima punu mesta gde se u mom Herceg Novom mogu šetati, gde mi vidik zaustavlja brdo. Ali, postoji i prostor, između Tople i Igala, odakle mogu da pustim pogled niz pučinu. To je uživanje, to kad oslobodite pogled, a on vam se ne vrati već ode u plavetnilo mora... Voda me oplemenjuje. I zemlja bi trebalo da se zove voda jer zahvata dvostruko veću površinu planete...
Dragoljub Đuričić (52) je jedan od najistaknutijih muzičara, bubnjara, na planeti. Po svim zvaničnim ocenama uvršten je u tridesetak onih čiji ritam "govori" sve jezike sveta. Zvuk njegovog bubnja je kao univerzalna himna. Svi ustaju kad ga čuju.
To se, na otvorenom prostoru, najbolje videlo, u prošlih desetak godina, u svim građanskim protestima u Beogradu, kad je Đuričić, sa svojim bubnjarima, hrabrio sve one koji su tražili bolji život, više slobode, veća prava...
U ovom razgovoru Đuričić je, ka široko obrazovan čovek, vedrog duha i žestoke žaoke kad govori i o sebi i o drugima, pričao o nizu svojih životnih događanja, planova i opredeljenja.
• Kako ste gradili svoju karijeru?
– Prošao sam jako puno grupa u jednom vremenu kad je rokenrol i uopšte ta muzika bila u društvu dominantna. Tako da sam prošao kroz sve legendarne grupe bivše Jugoslavije. To su: "JU grupa", "Dado Topić Mama Koko", "Ribeli", "Kerber", "Leb i sol"... Pratio sam ga na koncertima i snimao ploče sa Đorđem Balaševićem, Zdravkom Čolićem... U karijeri sam komponovao oko 40 muzika za pozorišne predstave, tri filma, balet... Imam još samo jedan pečat koji bi želeo da udarim, a to je da izvedem muzičko scensko delo koje sam napisao i za koje se nadam da će sledeće godine biti izvedeno premijerno u Stokholmu sa direktnim televizijskim prenosom za balkanske zemlje. To je predstava "Balkanska lavina". Posvećena je narodu sa ovih prostora koji ima jednu izuzetnu duhovnost, jednu neverovatnu snagu, koja ruši sve pred sobom.
•Da li imate n
