Izvor: MozzartSport.com, 25.Maj.2020, 08:12

Nije bilo lako doći u Zvezdu: Pažljivo su birali, prate te mesecima, kao da prolaziš kroz rendgen

Refik Šabanadžović o načinu na koji se stvarala šampionska generacija crveno-belih, svojim partijama, teškoj povredi, isceniranoj "frci" koja je trgla igrače u Bariju, velikom finalu...

Nekadašnji as Crvene zvezde Refik Šabanadžović bio jedan od onih šrafova koji su držali šampionsku konstrukciju najveće generacije crveno-belih u njenoj istoriji. U intervjuu novinaru BHRT-a Marku Tešanoviću otkrio je na koji način je funkcionisao jedan veliki >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << klub kao što je Crvena zvezda, kako su dovođenji najbolji igrači bivše Jugoslavije, među kojima je bio i on i kako je tekao proces osvajanja najvažnijeg trofeja u evropskom klupskom fudbalu.

Kao i većinu igrača koje su dovodili u tom periodu Beograđani su pratili mesecima unazad. Greška praktično nije mogla da se desi.

"Ja sam već u Želji sakupio nekoliko nastupa za reprezentaciju. Crvena zvezda me je pratila duži vremenski period, dolazili da me gledaju. Veliki klubovi uglavnom prate igrače pola godine i više. Interesuju se, dolaze na treninge da te prate. Nije bilo lako doći u Zvezdu, jer oni su stvarno pažljivo birali igrače, pogotovo za tu generaciju. To je bio kao da prolaziš kroz rendgen. Gledaju se, ne samo igrački, nego i ljudski kvaliteti. Oni su me pratili, zvao me je i Partizan, tu su bili i Dinamo i Hajduk, Ćiro Blažević... Međutim, ja sam otišao u Beograd na pregovore, baš se sećam posle utakmice sa Partizanom. U Beogradu smo ih dobili 1:0, Mihajlović dao gol i dobio crveni karton. Dobili smo ih sa igračem manje, a ja sam bio igrač utakmice. Onda su me zvali iz Zvezde, otišao sam na pregovore, bio je gospodin Džajić, kasnije i Cvetković. Oni su rekli žta žele, ja sam rekao sam svoje uslove. Prihvatili su, vratio sam se u Beograd. Oni su kao veliki klub dali i kaparu da počastim prijatelje i društvo. Potpisao sam ugovor na četiri godine. Zvezda je bila i danas je taj najveći klub. Svakom igraču je bio san da igra u tako velikom klubu", počeo je Šabanadžović priču za BHRT.

Već 1988. godin, gostovao je svom Željezničaru na Grbavici, ali taj meč ne pamti po dobrom, jer je mogao da ga košta karijere zbog ozbiljne povrede.

"Nisam razmišljao puno o utakmici. Zvezda, pun stadion, svi hoće da se dokažu i pokažu. Bilo mi je tu puno prijatelja, možda nisam ni psihički bio spreman da igram, a i nesrećan slučaj... Ne mogu da kažem da me je Slišković namerno udario. Mi smo se ovde družili, izlazili. Udario me, ne znam da li nogom ili kukom u slepoočnicu. Ja sam pao, mislili su da nije ništa, da ću ustati, ali izgubio sam svest, doktor Braco Jurišić je uleteo u teren i izvukao mi jezik. Ugušio bih se, to su praktično bile sekunde. I dan-danas sam mu zahvalan. Mislim da sam posle tri dana izašao iz kome i skoro pola godine pauzirao. Mnogi su mi predlagali i da prestanem da igram, pošto je bila jako teška povreda. Postepeno sam, lagano trenirao i nećete verovati posle toga sam odigrao možda i najbolje utakmice u karijeri".

U legendarnoj sezoni najbolji je bio protiv Briža, a onda je zablistao protiv Olimpika iz Marselja. Mnogi pričaju da je neutralisao je dvojac Papen-Abedi Pele.

"Iskren da budem, to nije bilo 11 igrača, već 16-18 igrača, koje je Zvezda pokupila. Pančev je došao iz Makedonije, Savićević iz Podgorice, ja iz Sarajeva, odnosno Podgorice, Najdoski, Belodedić, Prosineči iz Zagreba... Kao što kažem, Zvezda je pratila igrače. Mi smo otišli u Bari deset dana ranije, ubili smo se od dosade. Razmišljaš o utakmici, jedeš, piješ, ležiš. Mi se udebljali! Bunili smo se. Oni su napravili jednu frku, da nas razdrmaju malo. Hoće da vrate Belodedića sa priprema i Binića. Kao svađa. Videli mi se ulenjili. Išli do grada... Samo jedeš i piješ. Udebljali se, kako ćeš igrati? Pričamo, ubili se od dosade. Malo prošetaš, lagani treninzi, to je kraj prvenstva već... I nećete verovati, oni zakuvaju situacju. Ljupko Petrović i Džajić su posle pričali da su namerno održali sastanak i rekli da Belodedić i još jedan igrač zbog gluposti treba da napuste ekipu, da remete mir... Da bismo mi malo mrdnuli, neko mrtvilo nas uhvatilo. I posle toga kapiten Dika Stojanović kaže: ne mojte da ih isterate, ovo je takva utakmica za svakog igrača. Oni ih kao vrate, a mi ni ne znamo šta se dešava. Tek su nam posle par godina rekli da su to namerno uradili da bi nas razdrmali".

A onda okršaj sa moćnim Marseljom.

"Došao dan utakmice, Marselj stvarno vrhunska ekipa. Boli, Abedi Pele, Papen, Vodl, Amoros... Komplet reprezentacija Francuske, plus ostali. Mislim da su oni odigrali možda i kvalitetnije taj meč. Mi smo igrali defanzivnije, sećam se Dika odbranio taj prvi penal Amorosu, Pančev postigao odlučujući. Stvarno ne mogu to da opišem. Kad ovako govoriš to normalno deluje, ali stiglo je preko 20.000 ljudi iz cele bivše Jugoslavije u Bari. Došlo njihovih preko 20.000. I oni su ludaci, i dan danas su im navijači i opasni i ludi. Kad smo pobedili nismo bili ni svesni. Tek kad završiš karijeru onda vidiš. U to vreme su bili Milan, Bajern, Marselj... Čuli smo da je svaki igrač Olimpika imao preko milion maraka premiju za pobedu. Mi ne znam da li smo imali po 70.000. Međutim, to nije bilo merilo. Mi smo imali kvalitet, na kraju se sve završilo kao što smo svi priželjkivali. Ta generacija da je ostala mogla je i dve-tri godine da vlada Evropom".

Refik je bio jedan od onih igrača koji su odrađivali posao za čitav tim. Zbog toga ih je publika posebno cenila.

"Mi smo radili one "prljave" poslove. Mi smo morali da trčimo za Prosinečkog i Deju, koji nisu bili baš neki defanzivci. Bili su tu i Jugović i Mihajlović, koji su kao i ja dosta trčali. Uvek sam imao zadatke da čuvam te najbolje igrače. U finalu sam čuvao Abedi Pelea, koji je sam razbio Milan, bio je najbolji igrač Afrike. Vrhunski igrači. U velikoj ekipi ti ne možeš da biraš, ja ću ovo, ja ću ono, moraš se podrediti ekipi. Sigurno da sam i ja bio taj šfraf koji je bio jako bitan za sve te uspehe".

Ko je bio najbolji igrač te generacija?

"Ja uvek govorim - Dejo. Stvarno je bio vrhunski igrač. Prosinečki, Pančev... Stvarno kada se biraju ti igrači uglavnom su to napadači. Eto, ako bih morao da biram rekao bih da je to Dejo Savićević. Ljudi su stvarno voleli to što on radi. Da uzme loptu, dribla od gola do gola, znao je i da gubi lopte, međutim, stvarno je bio vanserijski igrač".

A ko je bio najluđi?

"Mislim da je ubedljivo najluđi bio Binić. Skoro kada sam išao u Beograd, kada je bila utakmica protiv Napolija. Napravili smo krug oko terena i rekao sam mu: Jao Bina, samo se tebe plašim. Kaže mi: Refik, kad si sa mnom ti si ovde najsigurniji ovde. Tako da je on bio najluđi ovako. I zezao se, baš lud - lud. Ja sam bio baš dobar sa njim, ali on je stvarno bio najluđi. I pozitivan i da se našali na svoj račun..".

Zvezdina publika ga je pred taj meč sa Napolijem dočekala sa gromoglasnim ovajcijama.

"Iskren da budem, to je samo još jedan pokazatelj da sam te četiri godine uvek davao 100 posto na terenu, kao i da sam imao korektan odnos i van terena. I kad sam završio karijeru uvek sam imao taj pozitivan odnos sa njima. To mi je puno značilo, drago mi je da sam video sve te igrače, izuzev Prosinečkog, koji zbog obaveza nije mogao da dođe. Tresla se Marakana baš pred utakmicu. Mislim da su se ovi iz Napolija malo... Jel treba izaći kroz onaj tunel", opisuje Šabanadžović.

Refik Šabanadžović je posle Crvene zvezde ostavio ogroman trag u grčkom fudbalu. Pet godina je igrao za AEK, a potom još dve za Olimpijakos. Karijeru je završio u Kanzas Sitiju 1999. godine. Dres reprezentacije Jugoslavije nosio je u osam navrata.

Tagovi:

Tagovi:

Nastavak na MozzartSport.com...