Izvor: Politika, 16.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nezaboravne godine u Radničkom
Odnedavno je životni put Branke Jovanović (36) krenuo drugim tokom. Iako još nije definitivno rekla poslednje zbogom igračkoj karijeri, gotovo je izvestan kraj jedne blistave etape u njenom životu, koja je trajala bezmalo dve i po decenije. Godinama zaštitni znak državnog tima, trenutno brine o golmanima svih selekcija Srbije. "Znala sam da ću se po završetku igračke karijere okrenuti trenerskom poslu jer smatram da imam preduslove – ogromnu ljubav i želju da svoje znanje i iskustvo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prenesem na mlađe. Iako je ovo što trenutno radim daleko od pravog trenerskog posla, koji je težak kao rad u rudniku, mislim da je odličan temelj za neke naredne poduhvate. Sve se odlično poklopilo – raskinula sam ugovor sa islandskim IBF-om i nedugo zatim je usledio poziv iz Saveza koji sam, bez velikog razmišljanja, prihvatila – kaže Branka Jovanović i dodaje da još nije i definitivno stavila tačku na igračku karijeru – znam često da kažem "nikad ne reci nikad". U slučaju neke dobre ponude možda bih odigrala još koju godinu"...
Početak u zemunskoj Mladosti
Po rečima Jovanovićeve, 23 godine, koliko je provela kao igrač u rukometu, prošle su kao tren. Prve rukometne korake načinila je s 13 godina u zemunskoj Mladosti. Glavni "krivci" za to bili su njena starija sestra Jelena, koja je već trenirala rukomet, i Sava Grlja, trener u ovom klubu, koji je živeo u komšiluku. Titula najboljeg golmana na "Trofeju Beograda" bila je najbolja preporuka za tadašnjeg jugoslovenskog ali i svetskog rukometnog kolosa – beogradski Radnički – u koji je Branka Jovanović prešla sa svega 16 godina.
– Za uspešnu karijeru nekada nije dovoljno imati samo talenat već i mnogo sreće. Ja sam je imala samom činjenicom da sam mlada došla u jedan vrhunski klub kakav je osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka bio Radnički. Organizaciono i igrački bio je na visokom nivou, ali su se ljudski kvaliteti u njemu cenili iznad svega. Nije bilo nikakve sujete i svi su me prihvatili kao sebi ravnog, iako sam od nekih bila duplo mlađa. Slavica Đukić me je stalno bodrila i terala da branim, podržavala me i kada mi nije išlo. Zaista, period koji sam provela u Radničkom ostaće mi u najlepšem sećanju. Jedini žal što nisam uspela da postanem državni prvak s ovim klubom. Osvojio je titulu godinu dana pre nego što sam došla, a 1991. nepravedno smo izgubili šampionski pehar. U ligaškom delu šampionata osvojili smo desetak bodova više od svih, ali je tada uvedeno doigravanje. Rat je već bio na pomolu, pritisci su bili na sve strane i na kraju je Lokomotivi iz Zagreba pripalo to prvenstvo.
Svetski viceprvak sa samo devetnaest godina
Branka Jovanović je za seniorsku reprezentaciju debitovala 1989, a samo godinu dana kasnije okitila se svetskim srebrom na šampionatu u Južnoj Koreji gde je Jugoslavija izgubila u finalu od SSSR-a s 24:22.
– I kada je reprezentacija u pitanju imala sam ogromnu sreću. Selektor Milorad Milatović uvrstio me u sastav za šampionat kada mi je bilo svega 19 godina i dao mi prednost u odnosu na tada objektivno bolje i iskusnije golmane kao što su bili Prosenjakova, Samardžijeva... Osetio je da imam potencijal i da bih jednog dana mogla da budem jedan od nosilaca državnog tima. Doduše, tada je postojao sistem i mislilo se na mnogo godina unapred.
Tih godina doživela je veliko razočarenje. Jugoslavija se plasirala na Olimpijske igre u Barseloni 1992, ali zbog sankcija nije joj dozvoljeno da se bori na ovoj velikoj svetskoj smotri sporta.
– Bila je to ogromna sportska nepravda. Imali smo jedan od najjačih timova u istoriji našeg ženskog rukometa. Zlato je bilo naša jedina opcija. Međutim, oduzeli su nam mogućnost da pokažemo koliko vredimo, i to nas je sve izuzetno pogodilo.
Na sledeću medalju sa reprezentacijom Branka Jovanović je čekala 11 godina. Što zbog sankcija, što zbog nekih drugih stvari, Jugoslavija se popela na počasno postolje tek 2001. na Svetskom prvenstvu u Italiji gde je u nezaboravnoj borbi za bronzu posle dva produžetka savladana Danska s 42:40.
– Iako manjeg sjaja, ova medalja mi je mnogo draža od one iz Južne Koreje. Za razliku od 1990, kada sam bila najmlađa, u Italiji je, posle višegodišnje pauze, na scenu stupila moja generacija. Drugarstvo je bilo fenomenalno. Disale smo kao jedna i taj šampionat ću i zbog toga večno da pamtim.
Ispostavilo se, iako i najveći pesimista nije mogao to da nasluti, da će bronza iz Italije da bude poslednja medalja za naš reprezentativni rukomet. Oko ženske selekcije stvorila se loša atmosfera. Svemu je prethodila smena Milorada Milatovića neposredno uoči Evropskog prvenstva u Danskoj 2002.
– Koji normalan savez bi menjao selektora koji je osvojio medalju. To se desilo zbog samovolje tadašnjeg predsednika RSJ-a Crnogorca Radeta Đurđića. Ipak, bilo bi nepošteno svu krivicu svaljivati na njega. Deo krivice je i na srpskom delu saveza koji mu se nije odupirao na pravi način kao i na nama samim igračicama. Đurđić je uspevao da naruši naše jedinstvo. To nikako nismo smele da dozvolimo.
Žal za lepšim oproštajem od reprezentacije
Bilo kako bilo, posle 2001. ženska reprezentacija je doživljavala samo neuspehe na međunarodnoj sceni i danas je u situaciji da se obraduje ako se i samo plasira na neko veliko takmičenje. Poslednji put je učestvovala 2006. na Evropskom prvenstvu u Švedskoj gde se Branka Jovanović oprostila od dresa sa državnim grbom.
– Živela sam za reprezentaciju 17 godina i shvatila sam da je bilo dosta. Krivo mi je što se nisam oprostila na neki bolji način. Da smo bile kompletne mogle smo i do medalje. Došlo je vreme za neke nove klinke i moramo da budemo strpljivi jer je stvaranje reprezentacije dugotrajan proces. Dobro je što sada, za razliku od nekog prošlog vremena, Savez radi ozbiljno i ima viziju i prvi put, koliko ja pamtim, dogodilo se to da igračice ne mogu da isprate Savez. Nekada je bilo obrnuto.
Kada je u pitanju klupska karijera Branka Jovanović je dotakla zvezde 2001. godine kada se s slovenačkim Krimom popela na tron Starog kontinenta. U finalu je pao danski Vibrog koji je poklekao ukupnim rezultatom 47:41.
– Svakako da je osvajanje titule prvaka Evrope jedan od najznačajnijih trenutaka moje karijere. Ostaće veliki žal što do tog velikog uspeha nismo došle sa pokojnim Vinkom Kandijom. Godinama smo naporno radile s njim. Od njega smo naučile mnogo toga, kako o rukometu, tako i o životu. Bio je vrhunski pedagog, čovek, svestrana ličnost i vrsni rukometni stručnjak. Imala sam privilegiju što sam radila i upoznala takvog jednog čoveka. Izgubile smo nesrećno u finalu Lige šampiona 1999. i to je bio glavni razlog što je došlo do prekida saradnje s njim. Dve godine kasnije smo došli do trona, bez njega, iako je on bio jedan od najzaslužnijih – kaže na kraju Branka Jovanović.
--------------------------------------------------------------------------
Tri evropska trofeja sa dva kluba
Branka Jovanović je rođena 15. aprila 1971. Rukomet je počela da trenira s 13 godina u zemunskoj Mladosti. Od 1987. do 1994. igrala je u Radničkom s kojim je osvojila dva Kupa kupova (1991. i 1992) i četiri nacionalna Kupa (1990, 1991, 1992. i 1994). U sezoni 1994/1995. nastupala je za ORK Beograd iz kojeg je prešla u makedonski Kometal gde je igrala do 1997. i s kojim je osvojila dve "duple krune" (1996 i 1997).
Od 1997. do 2001. igrala je u slovenačkom Krimu s kojim se okitila titulom prvaka Evrope (2001) i sa četiri "duple krune" (1998, 1999, 2000. i 2001). U sezoni 2001/2002. igrala je u danskom Ejsbergu, a od 2002. do 2005. u niškom DIN-u s kojim je osvojila nacionalni kup (2004).
U sezoni 2005/2006. nastupala je za danski Sonberjusk, a u narednoj za islandski IBF, s kojim je raskinula ugovor. Za reprezentaciju naše zemlje igrala je od 1989. do 2006. i osvojila dve medalje na svetskim prvenstvima – srebro 1990. u Južnoj Koreji i bronzu 2001. u Italiji.
[objavljeno: ]
