Izvor: Politika, 07.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moj život je muzika
Darinka Matić-Marović, dirigent, priča kako je u muškoj profesiji ostala žena, a govori i o sportu u rodnoj Boki, radu kao poroku, deci koju, ipak, ima...
VIŠE OD SPORTA
Naša sagovornica Darinka Matić-Marović je po mnogo čemu bila prva, a po optimizmu i energiji koju i dalje ima ostala je jedinstvena. Bila je prva žena dirigent, prva žena dekan Fakulteta muzičke umetnosti, prva žena rektor Univerziteta umetnosti u Beogradu i to u – pet mandata!
Pod njenom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << palicom muziku ili glas su proizvodili i proizvode horovi "Kolegijum muzikum", "Branko Krsmanović" (sada "Obilić"), Beogradska, Zagrebačka, Skopska filharmonija, orkestar RTS-a... Sarađivala je s operama u Nici, Bukureštu, SSSR-u...
Njeno ime je garancija za superiorno izvođenje muzike na svim prostorima sveta. S nizom muzičkih sastava gostovala je u Londonu, Moskvi, Meksiku, Rimu, San Francisku, Parizu, Lisabonu, Madridu, Pekingu, Nju Delhiju, Havani, Briselu, Beču, Berlinu, Stokholmu, Pragu... Kroz nekoliko dana vodi akademski hor "Kolegijum muzikum" u Švedsku... Dirigovala je u četrdesetak zemalja sveta. Nagrada i priznanja ima za tri života uspešne osobe...
U kom okruženju ste rođeni?
U Herceg Novom sam prvi put zaplakala, a u život sam krenula iz Kotoru, gde su mi živeli roditelji: otac Branko, artiljerijski oficir Kraljevine Jugoslavije, i majka Zora, službenica. Otac je nestao u ratu, a majka je, kako je znala i umela, odgajila mene i brata Stevu. Oboje smo završili fakultet, Stevo arhitekturu, a ja Muzičku akademiju nastavnički odsek s klavirom kao glavnim predmetom u klasi akademika Mihajla Vukdragovića. Posle toga sam završila i odsek za dirigovanje...
Zašto imate dva prezimena naopakim redom?
Kad sam se udala za Branislava Matića, profesora književnosti, zadržala sam i devojačko prezime Marović, kao umetnički dodatak, ali i iz poštovanja prema roditeljima. Udato prezime mi je prvo, a ne drugo u tom nizu, kako bi, po nepisanom pravilu, trebalo da bude. Napravila sam taj raspored samo zbog boljeg zvuka kad se izgovara moje ime. Tako ja to čujem... Muž mi je umro pre godinu i po dana. To mi je veliki gubitak. Bio je divan čovek i umetnik. I on je pevao u "Krsmancu". Na najbolji način me pratio u mom radu, a to nije bilo nimalo lako.
Volite mlade, a nemate decu...
To je moja velika greška. Poneo me posao. Znate onu narodnu: kad sam mogla nisam, a kad nisam mogla želela sam. Uteha mi je brat Stevo, njegovo dvoje dece i petoro unučadi. Oni su i moja deca. A imam ih još mnogo. Rasuti su po svetu. Često mi pišu i zovu me svi moji studenti koji žive i ovde i u inostranstvu. U tim pismima i razgovorima ponašaju se, i to posebno ističu, kao da su moja deca. Kažu da sam ih pored muzike naučila i životu, ljubavi...
Kako ste se školovali?
Vrlo teško. Nismo imali novac za normalan život. Pre dolaska u Beograd predložila sam majci da studira samo brat, kako to obično biva u Boki, a da ja, kao žensko, ostanem u Kotoru. Međutim, majka je, ipak, odlučila da i ja odem u Beograd, pa da zajedničkim snagama i brat i ja završimo najviše škole da bismo u život mogli da uđemo sa viših pozicija. I u tome smo uspeli. Majka nam je slala dečji dodatak, više nije imala, a za ostatak smo se snalazili. Kao student Muzičke akademije radila sam i kao saradnik u baletskoj školi "Lujo Davičo", a istovremeno sam igrala u "Branku Krsmanoviću"... Ali, sve te aktivnosti nisu uticale na moje školovanje. Nikad nisam dobila manju ocenu od desetke.
Da li ste se tada bavili i sportom?
Sportu sam posvetila deo života koji sam provela u Kotoru, znači do devetnaeste godine. Bila sam više nego aktivna plivačica prsnim i beterflaj stilom i u štafeti 4h100 sto mešovito. A bavila sam se i gimnastikom, streljaštvom i veslanjem.
Koliko ste imali uspeha u takmičenju?
Imala sam odlične rezultate u plivanju, gimnastici i streljaštvu. U prsnom i beterflaj plivanju, parternoj gimnastici i gađanju iz puške bila sam prvak Crne Gore za svoj uzrast. U Beogradu nisam nastavila sa sportskim aktivnostima. U vreme studija igrala sam u KUD "Branko Krsmanović", a i to je sport. I to veoma naporan.
Kako sebe doživljavate?
Kao osobu bez nekih posebnih navika. Nemam poroke: ne pušim, ne pijem... Jedini "porok" mi je rad. Spavam najviše pet sati. Ništa mi ni sad nije teško. Mom životnom i radnom optimizmu nema kraja. Imam urođenu energiju koju prenosim i na sve oko sebe. Volim mlade ljude, njihovu želju za radom, učenjem i uspehom kao i njihovo oduševljenje da vide svet, a videti svet je veliko bogatstvo.
Šta Vas je opredelilo za rad s mladima?
Vrlo mlada sam počela da putujem s "Krsmancem". Bila sam u drugom ansamblu, pa u prvom, a zatim solista, i igrač i pevač... S tim sastavom sam obišla ceo svet. Jedna turneja je trajala osam meseci. Imali smo tada 184 koncerta! I to je u meni rodilo želju da, kasnije, radim s mladim ljudima, a to je bila i preporuka mog profesora na fakultetu Vojislava Ilića. Na njegovu inicijativu osnovali smo ženski akademski hor "Kolegijum muzikum", koji je sastavljen od studenetkinja Fakulteta muzičke umetnosti, koji vodim već 35 godina. U ovom horu pevale su i devojke koje su sad odlični dirigenti: Biljana Radovanović, Vesna Šouc, Dragana Jovanović...
Kako ste odbranili ženstvenost u muškom poslu dirigenta?
Bila sam toga svesna i pre nego što sam sa obe noge čvrsto stala za dirigentski pult. Znala sam da i pored "muške" profesije moram da sačuvam, negujem i razvijam u sebi sve ženske odlike o čemu sam, kao rođena Bokeljka, sve naučila još u detinjstvu od bake i majke.U mojoj Boki se veoma poštuju muškarci, a žene, čak i kad su zaposlene, kod kuće zaboravljaju na taj spoljni posao... Žene su tada samo supruge koje vode domaćinstvo, uvažavaju muževe... I ja sam se tako ponašala posle završenog posla. U kući sam bila samo žena.
Da li ste se bavili politikom?
U politici sam, uglavnom, bila posmatrač događaja, a ne učesnik. A svoje učešće sam, na neki način, pokazala 1996-1997. godine, u vreme protesta zbog krađe glasova. Tada sam, kao rektor Univerziteta umetnosti, kazala studentima da podržavam njihovo pravo da slobodno, bez straha, izraze svoje mišljenje. Jer, bili su u pravu. I svaki dan sam bila s njima...
Da li je to razlog što 1998. niste po šesti put bili rektor?
Ne, nešto je drugo bilo u pitanju. Prihvatala sam obaveze rektora Univerziteta umetnosti u prošlih pet mandata, samo dok su me za taj položaj, tajnim glasanjem, birali naši fakulteti...
Gde ste, kao umetnik, doživeli najveće počasti?
U Atini , ispod Akropolja, u teatru Irodio, dirigovala sam orkestru Beogradske filharmonije i horu "Branko Krsmanović" ("Obilić"). I tu sam bila prva žena dirigent, a doživela sam velike ovacije. Bio je to pravi trijumf... A u istom periodu, krajem osamdesetih, pri otvaranju teatra "Akropolis" u Nici, gde je u operi "Samson i Dalila" glavnu ulogu pevao Plasido Domingo, hor "Branko Krsmanović", koji sam ja pripremila, učestvovao je u scenskom izvođenju predstave. Dirigent ove opere bio je čuveni Francuz Žorž Pretr. Sa operom u Nici sarađivali smo sve do 1992. dok nam UN nisu uvele sankcije...
Kad ste kupili prvi klavir?
Dogodilo se to posle studiranja klavira na Akademiji. Imam mali stan, pa i mali, pijanino klavir. A u vreme studija sam sviranje klavira, odnosno vežbu ruku, obavljala na stolu... Tako sam "svirala" sva dela koja sam, posle tih treninga, uvežbala, na klaviru, na Akademiji ili u "Krsmancu".
Šta sve poistovećujete s muzikom?
Moj život je muzika. Za mene je muzika i hujanje košave, ritam kiše, šum talasa u mojoj Boki, pa čak i rad motora na čamcu ili u automobilu, a o pesmi ptica da ne govorim... Volim svaku vrstu zvuka, a, naravno, posebno onog koji je muzički oblikovan. Rado izvodim savremenu muziku koja nam govori o vremenu u kome živimo. A, na drugoj strani, ushićena sam duhovnom muzikom, jer ona je proizvod srca i duše, pa se tako i peva i svira. I svet obožava ovu vrstu naše muzike.
Kad ste u sebi otkrili muzičara?
Priznajem, ne baš od malena. Čak sam imala ideju da studiram matematiku ili sport, pošto sam u školi pokazivala veliki smisao za jedno i drugo. Međutim, u nižoj muzičkoj školi u Kotoru sam shvatila da je moj svet samo muzika. Nisam, naravno, u to vreme, mnogo toga znala o muzici, ali sam je, sigurno, na poseban način osećala. Bila sam tada, a bogami i sad, uverena da je iznad moje kolevke, uz majku, bila i boginja muzike...
Slavko Trošelj
[objavljeno: 07.04.2007.]
