Izvor: GradskeInfo.rs, 20.Maj.2026, 08:25
Питала сам га зашто ништа не објављује на друштвеним мрежама – његов одговор ме је натерао да се замислим
Седели смо на кафи, онако како се виђамо годинама – без неке посебне најаве, без плана. И у једном тренутку, сасвим спонтано, питала сам могу дугогодишњег пријатеља:
– Зашто више ништа не објављујеш на друштвеним мрежама?
Фото: Pexels/silverkblack
Питала сам га зашто ништа не објављује >> Pročitaj celu vest na sajtu GradskeInfo.rs << на друштвеним мрежама – његов одговор ме је натерао да се замислим
Седели смо на кафи, онако како се виђамо годинама – без неке посебне најаве, без плана. И у једном тренутку, сасвим спонтано, питала сам могу дугогодишњег пријатеља:
– Зашто више ништа не објављујеш на друштвеним мрежама?
„Публика због које сам се трудио – заправо није ни била ту“
У једном тренутку је слегнуо раменима, као да изговара нешто што је дуго држао у себи.
– Схватио сам да људи не гледају наш живот онако како ми мислимо. Објаву коју сам смишљао пола сата неко погледа две секунде и настави даље.
То је, каже, био тренутак када му је све „кликнуло“.
И заиста, истраживања показују исто – сви смо више фокусирани на себе него на друге. Док мислимо да нас неко пажљиво прати, у стварности смо само још један садржај у бескрајном низу.
– Као да сви играмо логу у својој представи, али нико не гледа туђу – додао је, полушаљиво.
„Кад сам престао да објављујем – живот је постао другачији“
Питала сам га шта се променило када је престао. Није дуго размишљао.
– Све. Али не нагло. Лагано. Почео сам стварно да доживљавам ствари. Трчање више није било фотографија, него мир. Возио сам се чамцем и уживао у таласима а не хватао најбољи поглед кроз објектив. Разговори су постали дубљи, јер сам био присутан и слушао сам саговорника, а не правио сценарио у главиза следећу објаву – рекао је.
То „бити ту“ звучи једноставно, али није.
Психолошка истраживања показују да управо присутност, када смо заиста у присутни ту и сада, смањује стрес и повећава осећај задовољства. Али да бисмо до ње дошли, често морамо да се удаљимо од потребе да све забележимо.
„И даље скролујем… и то ме нервира“
Насмејао се кад је ово рекао.
– Немој да мислиш да сам сад нешто просветљен. И даље скролујем сваки дан. Као да сам престао да играм на сцени, али и даље седим у публици – признао је.
Ту је био потпуно искрен. Без улепшавања.
И то је, можда, најважније, јер показује да ово није прича о савршеној промени, већ о реалном покушају да живимо мало другачије.
Стручњаци објашњавају да су друштвене мреже дизајниране тако да стварају навику. Зато није лако „изаћи“. Али јесте могуће поставити мале границе.
„Неке ствари не треба да се деле“
На крају, рекао је нешто што ми је остало у глави дуго после тог разговора.
– Најлепши тренуци… некако изгубе смисао када покушам да их поделим. Као да престану да буду само моји.
Застао је.
– А можда баш зато и вреде.
То су они тренуци које не можемо да „ухватимо камером“: нечији додир, тишина после тешког дана, осећај олакшања када нешто преживимо.
Психолози би рекли да су то тренуци аутентичне повезаности. И да им не треба публика.
Можда не морамо стално да будемо виђени
На крају нашег сусрета, нисам имала потребу да му дам савет. Нити да га убеђујем да се врати на мреже. Само сам помислила – колико нас заправо живи између онога што јесте и онога што показује. И можда је његово питање, у ствари, питање за све нас:
Да ли морамо стално да доказујемо да постојимо? Или можемо, бар понекад, да одложимо телефон… и једноставно будемо ту, где јесмо.
Размишљам о томе већ неколико дана… а ви?
Преузмите андроид апликацију.
Чланак Питала сам га зашто ништа не објављује на друштвеним мрежама – његов одговор ме је натерао да се замислим се појављује прво на Најновије градске вести Нови Сад | Градске инфо.
