Izvor: Politika, 13.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Marakana” najčešće bez publike
Gotovo da nema kluba koji nije kažnjavan da igra pred praznim tribinama, a Crvena zvezda neslavni rekorder sa šest mečeva. – I policija zatvarala kapije
Prazne tribine – prazna srca! Nekadašnji bard glumišta i veliki simpatizer Crvene zvezde Ljuba Tadić je svojevremeno kazao:
– Najveća kazna za fudbal je kad se igra pred praznim gledalištem.
Najveća klupska fudbalska svetkovina, derbi Crvena zvezda – Partizan, njihov 132. prvenstveni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << okršaj, u prvom kolu prolećne sezone (1. ili 2. marta), odigraće se iza zaključanih kapija!
Derbi bez publike nije derbi. Ali, Crvena zvezda je zaslužila rigoroznu meru jer su njeni „navijači”, na utakmici sa kulskim Hajdukom, bolje reći huligani, „hteli živog da spale žandarma Nebojšu Trajkovića”. Komisija za žalbe (Simić, Rabrenović, Salma) samo je potvrdila prvostepenu odluku zamenika disciplinskog sudije Dimitrijevića.
Možda je moglo i drugačije, mada će fudbalski pravnici reći – ne. Recimo: da je Crvena zvezda novčano kažnjena onoliko koliko bi ubrala prihod, od recimo, 25.000 gledalaca. Da se uzme prosečna cena ulaznica, ali da se derbi igra s pravim „delijama” na severu i pravim „grobarima” na jugu.
Ovako, tribine će tog martovskog dana, koji će biti upamćen kao „istorijski”, zvrjati sablasno prazne. A, fudbalski funkcioneri, oni pravi i kojih je sve manje, najavili su borbu za svakog gledaoca, povratak publike na tribine...
Kapije stadiona su zatvarane i fudbal se igrao bez svedoka najviše zbog – gledalaca! Oni su, najčešće, bili krivci za opravdane i rigirozne kazne: utrčavali su na terene, jurili igrače i trenere, nosili „Kju kluks klan” kapuljače, lomili sve pred sobom, izazivali tuče i prekide, pokušavali da nekog usmrte, bili akteri raznih skandala... Novčane i druge kazne plaćali su – klubovi. Ali i naš fudbal, pošto je takvih pojava bilo sve više.
Perjanice po ovakvim ispadima su pojedini „navijači” Crvene zvezde. Zato je klub s „Marakane”, odnosno njegovi igrači, plaćao skupu cenu pa je do sada čak šest puta kao domaćin igrao pred praznim tribinama.
Mora se, međutim, priznati da ni organi reda – policija, žandarmerija pa čak i specijalne jedinice, nisu uvek bile na visini zadatka. Dešavalo se da zakasne s akcijom, ponekad nisu od svojih starešina blagovremeno dobijali naređenja i uputstva. Bolje upućeni iz organizacionih štabova, naročito kad su na programu bile utakmice visokog rizika, često su i sumnjali da je bilo i opstrukcije?
Zna se, na primer, da policija nije htela 2001. da prihvati 17. februar kao dan kada će se odigrati 115. derbi, koji je u oktobru 2000. godine bio prekinut zbog masovnog ulaženja navijača na teren. Često su iz MUP, zato što nisu bili spremni da se „uhvate u koštac s huliganima” beogradskih klubova, naročito Crvene zvezde i Partizana, zahtevali da se njihovi dvoboji održavaju po – danu. Navodno, lakše je kontrolisati navijače, ne samo na stadionu i oko njega i u gradu, u poslepodnevnim nego u večernjim časovima. Dešavalo se, istina, da je bilo i opravdanih zatvaranja kapija stadiona i to na zahtev policije. U vreme nestabilne političke situacije u zemlji i straha od velikih nereda čak šest prvenstvenih okršaja održani su bez gladalaca (sezona 2002/03).
„Marakana” je bila svedok još nekih međunarodnih utakmica na kojima zbog kazni nije bilo gledalaca: Crvena zvezda – Bazel, Srbija – Azerbejdžan...
Utisci sa ovih susreta su nefudbalski: nije bilo lako igračima, službenim licima, a ni izveštači se nisu osećali prijatno...
R. Gvozdenović
[objavljeno: 14.02.2008.]
