Izvor: MVP.rs, 25.Jul.2016, 16:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
(MVP BLOG) Odliv mozgova
Sve više mladih stručnjaka sreću traži daleko od Srbije.
Stigao je još jedan trend u košarkašku Srbiju. Pored sve većeg odliva mladih igrača u inostranstvo, dolazi vreme i ranog odlaska mladih trenera van granica naše zemlje. Ovog leta je jedna od atraktivnih destinacija i daleka Kina, koja širom otvara vrata našim stručnjacima. Pošto smo svedoci da u Srbiji ima mnogo Kineza, možda će neko reći da je dobra stvar što naši ljudi idu tamo zbog neke ravnoteže. Mali >> Pročitaj celu vest na sajtu MVP.rs << je problem što Kinezi uvoze ono što im je potrebno za dalji razvoj i napredak, a nismo sigurni da li u našoj državi postoji neki sličan plan.
Miloš Vučković ima 28 godina. Nišlija je i, iako mlad, dosta dugo se bavi trenerskim poslom u mlađim kategorijama. Poslednje tri godine je radio sa mlađim selekcijama OKK Konstantina, ali se ovog leta odlučio da prihvati novi izazov, odlazak u Peking.
"Klub se zove Šouan basketbol i u američkom je vlasništvu, a nalazi se u Pekingu. Po dogovoru idem prvih mesec dana u Peking, a nakon tog perioda ću verovatno preći u neki drugi grad. Klub već ima nekoliko srpskih i američkih trenera. Radi se sa decom uzrasta od osam do 16 godina", počeo je Vučković razgovor sa "MVP portal".
Milošu su podeljena osećanja oko odlaska iz rodnog grada:
"Ne ide mi se iz privatnih razloga, jer sam ovde čitavog života. Ovde sam rođen, ovo je moj grad, tu mi je porodica i tu su mi prijatelji. Ne ide mi se ni iz jednog poslovnog razloga. Ovde sam u Konstantinu radio sa generacijom igrača rođenih 2002. godine, trenirao sam ih tri godine i imali smo velike planove za narednu sezonu. Ja navijam za njih i voleo bih da planove ostvare i bez mene, ali će mi siguno biti krivo što u tim momentima neću biti sa njima".
Motivi za odlazak su profesionalne, ali, priznaje naš sagovornik, više finansijske prirode.
"Ide mi se zbog iskustva, da vidim i upoznam neki drugi sistem rada. Nadam se da će mi se iz Pekinga lakše otvoriti prilike za bolje angažmane. Drugi razlog je finansijski. Ponuda iz Kine je mnogo bolja od onoga ono što sam imao ovde."
Tu dolazimo do osnovnog problema mladih ljudi koji su odlučili da se posvete košarci. Ulaze u ozbiljne godine, dosta su uložili u sebe, a budućnost im nije baš svetla.
"Ovde nije glavni problem što su mala primanja. Uz sve to, ta primanja trenera mlađih kategorija su od roditeljskih članarina koje su jedini izvor prihoda. Mnogo je veći problem što se ništa ne radi da sutra, za godinu ili dve bude drugačije. Apsolutno se ništa ne radi u tom smeru. Razmišljam, ako ostanem ovde i za 10 godina ću raditi ono što radim i danas, kraj priče", rezignirano zaključuje Vučković.
Nenad Jović iz Lebana ima 37 godina, a u Kini radi od januara. Dosadašnje iskustvo mu je više nego pozitivno. Zadovoljan je i finansijskim delom, ali i onim važnijim - uslovima za rad i odnosu poslodavca.
"Radim u gradu Hangzhou od januara ove godine. Rad i život ovde mi omogućavaju da se konačno osećam pristojno i uvaženo na radnom mestu. U Srbiji ni od mnogo bolje plaćenijih poslova nisam mogao da živim prostojno, obzirom na apatiju i nelogičnosti u srpskom društvu poslednjih godina", istakao je Jović.
O delu problema trenera u Srbiji "MVP portal" je već pisao, ali se stvari u međuvremenu nisu menjale na bolje. Na brojna, logična, pitanja i dalje nema odgovora. Zašto su mladi treneri uslovljeni da se školuju i svake godine plaćaju svoje licence, a u praksi nemaju nikakav benifit od toga? Opšte je poznato da je dovoljno da jedan čovek u klubu ima licencu, dok trener može da bude upisan i kao službeni predstavnik u protokol i nakon toga vodi ekipu sa klupe. Po pravilima mu nije dozvoljeno da ustaje tokom meča, ali se vremenom i to pravilo zaobiđe.
Druga stvar, koliko je trenera mlađih kategorija dobilo priliku da prođe sve selekcije i na kraju dođe na čelo stručnog štaba prve ekipe? U našim najvećim klubovima gotovo da i nema takvih primera, čak su i pomoćni treneri sve češće bivši zaslužni igrači bez trenerskog iskustva. U ostalim srpskim klubovima se može naći neki takav slučaj, ali ih je procentualno mnogo manje od onih drugih, u kojima se za trenere postavljaju neka uglavnom poznatija imena.
Zbog ovakvih, ali i mnogih drugih stvari logično je razmišljanje mladih stručnjaka da sreću što pre potraže van Srbije. Države u svetu već dugo koriste naše košarkaške resurse i prave biznis zahvaljući našim ljudima, od igrača do trenera. Granica se sve više spušta, tako da je sve manje talentovanih igrača četrnaestogodišnjaka u Srbiji, a na red su došli školovani, obrazovani i mladi ljudi koji su bili zaduženi za rad sa mladim igračima.
Srpska košarka boluje od mnogih bolesti, a ovom pričom želimo da ukažemo na još jednu o kojoj se veoma malo govori. Potrebne su promene koje će doneti napredak na svim nivoima i dati nadu mladim ljudima da sa razlogom ulažu u sebe i da će im se naporan rad isplatiti. Ne slučajno, nego po pravilu.
Do sada je najveći broj promena u srpskoj košarci napravljen sa razlogom da sve ostane kao i ranije. Nadamo se da će takvoj praksi konačno doći kraj. Dok se to ne dogodi želimo puno sreće svim našim mladim košarkašima i košarkaškim radnicima koji su otišli "trbuhom za kruhom", daleko od porodice i prijatelja.
(foto: Miloš Vučković i Nenad Jović privatne fotografije)
.jpg)
