Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 10.Okt.2015, 19:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Pokazno zanimanje
Ni sam ne znam otkud ovo moje republikanstvo i ovaj istrajni nehaj prema kralju i kraljevanju, dobro, rodio sam se u republici, i to federativnoj, narodnoj, iako republika ne može ni biti ničija, nego narodna, ali to ću učiti tek kad budem stasao za latinski, res-publica, partizani se nisu libili da u imenu države dvared spomenu narod, na mrtvom jeziku starih varalica i na našem jeziku oko kojeg je bilo toliko raspri i muke u čitavom devetnaestom veku! Da rodio sam se u mladoj republici, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << koja bi tek bila pošla u školu, ali roditelji su moji bili podanici preslavne dinastije Karađorđević, a babe i dede behu građani Austrougarske, i oni su imali ćesara, i to tuđinca kome će se Hašek onoliko švotati.
Kao mlađi maloletnik deda nije lično iskusio diskreciono pravo koje su madžarski džandari imali, ova sad bi se reklo komunalna policija mogla je da izriče i izvršava kaznu na licu mesta, stanovništvo je još tada kuburilo sa gotovim novcem, te je nasilniku (koji se pratio u sitne sate, ili na drugi način narušavao red i mir) sledilo dvadeset pet po turu; nasilje je, kao i svako drugo, bilo pa prošlo, a bećarac koji sam detetom čuo, evo, još živi, a govori o istorijskim ličnostima i o istinitom događaju: „Ko se prati oko dvanajs sati/Cigan Pika i Zorićov Nika“.
Stanovništvo je mahom bilo ravnodušno prema obliku vladavine, ljudi su sami pravili sve osim šibica, kvasca, gasa sa za lampu i pirindže, na svaku su vlast gledali kao na dalekog i neodustajnog parazita, pa ipak, imali smo u Zelenom sokaku ljubitelja monarhije, Jocu Maksimovog, publici donekle već poznatog po bećarcu „Mater svetu/Dovo Joca petu“, Joci sam gledao kroz prste jer je njegova privrženost kraljevini bila iskrena, išao je u Beograd da lično pozdravi prestolonaslednika kad se ovaj nakon prilične pauze ukazao u prestonici (deda Rada Marinkov je pa išao na pogreb kralja Aleksandra, stajao je u masi daleko od srca stvari i gospodinu koji mu je šeširom zaklanjao tužni prizor onako berberski je deda Rada pomerio glavu u stranu: „Samo malko, gospodine, da vidim bolje...“, na šta mu je rođeni Beograđanin, neuplakan i nekooperativan uzvratio: „Stoko seljačka, ti ćeš da mi nameštaš glavu!“, i to je ono što je naš brica iz prve ruke ispričao bližnjima i ožalošćenoj javnosti kad se vratio sa sahrane), e, jedne večeri, mrak se uveliko bio uhvatio, ja u škodi, nazrem ispred Jocine kuće njegovu dugačku siluetu, on vidi samo auto, sa upaljenim farovima, otvorim prozor kad sam se našao naspram njega i viknem koliko me grlo nosilo: „Živijo Kralj!“, iz pomračine na moju javku odziv momentalan: „Živijo! Živijo! A ti si, Bato, zdravo, zdravo!“
Najviši organ demokratskog odlučivanja i najviši organ mesne vlasti bio je zbor birača, tu bi u retkim svečanim trenucima gostovao i pompezno najavljivani odbornik iz Zrenjanina, možda i iz samog Novog Sada, pa opet, u poslednjem trenutku pojavio bi se odbornikov zamenik, njegova desna ruka, biračima posve nepoznata, Joca se jednom supstitutu obratio rečnikom policijskog inspektora: „Nikad ni ne vidimo našeg odbornika, uvek nam pošljete leš bez glave!“ Leš bez glave otrpeo je herojski i titulu i vakelu da je ptica selica, ravnodušna prema problemima ovog sve zaostalijeg sela, a mi smo prošli kroz pokazno zanimanje: ne boj se nikog, ma kako da je lepo obučen i makar ga pred mesnu kancelariju dovezla limuzina kakvu viđaš jednom u pet godina!
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.10.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
