Izvor: Politika, 24.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jednom u Meksiku
Četiri nedelje na „univerzitetu“ Đuke Julijusa, asa sa „Politikinog zida besmrtnih“, kada se događaju i fudbal i život i smrt
Kako ćemo da radimo, prvo je što me je pitao Đuka Julijus pred početak Prvenstva sveta u fudbalu osamdeset šeste prošlog veka. Šta reći pod tremom pred novinarskim vukom sa „Politikinog zida besmrtnih" do: radiću ono što vi ne uradite. A onda, kako znaš šta ja neću da uradim? Pa znam, znam tačno ko će šta umeti, a šta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neće umeti da radi sa Mondijala.
Predvide „Politikin" velikan da će u tom slučaju moja šansa biti dobra. Pita me još da li predviđam neki svoj problem. Ne predviđam, nego ga već imam, rekoh sitnookom novinarskom globtroteru. Desilo mu se, onako uzbuđenom pred polazak na daleki put, da nisam stigao da izvadim kreditnu karticu za plaćanje poštanskih usluga. Prvih nekoliko dana radićeš sa mojom, a onda se snađi – čuh lepo i pošteno.
I bi tako. Trećeg jutra me je čuveni komentator „Politike", ali i ništa manje značajni kolumnist meksičkog „Ekscelziora", počeo priznavati za kolegu na zajedničkom poslu. Reče mi kako mu Žika Minović prethodne večeri reči da sam veoma produktivan i da sam bolje od njega plasiran na stranicama „Politike".
Onda pade dogovor: velikan će našem listu slati svoj pogled na najveći svetski sportski događaj začinjen političkim pikanterijama u koje se Đuka odlično razumeo, i to sa ne više od jedne ruske šlajfne, a sve ostalo će biti moje, na kraju sa rekordnih 389 naslova za četiri nedelje meksičkog Šampionata.
Petog dana nema Đuke u pres centru, nema više njegove kreditne kartice, a neće mi je više ni davati. Rekao mi je to, uostalom, lepo i pošteno, jer ne želi da se na njegovoj kartici karika zamašan trošak koji ja činim možda i svojom skribomanijom.
Ispričam mu devetnaestog dana kako sam rešio pitanje teleks-izveštavanja. Pričam kako sam video da su dva mlada Nemca iz iste redakcije, da su prvi put na Svetskom prvenstvu, da su naivni, da rade površno, ali da su zadovoljni. Priđem im zapravo kada su predavali svoje rukopise teleprinteristima, zamolim da mi daju njihovu kreditnu karticu pošto sam svoju zaboravio u hotelu. Mladi Nemci, kojima sam inače malo i pripomagao u poslu, ostaviše mi karticu, rekoše da žure i da im karticu vratim sutra. Naravno, materijal sam „Politici" poslao, njihovu karticu sam fotokopirao, i nesmetano sam sa njom obaveštavao čitaoce glavnog srpskog lista dvadeset tri dana.
Nisu ti troškovi, razume se, osiromašili nemačku državu, a „Politikin" as sa „zida besmrtnih" mi je odao priznanje za snalažljivost: Biće nešto od tebe, rekao mi je pre nego što se angažovao oko promocije Beograda u kandidaturi za organizaciju Olimpijskih igara.
Glumac iz nezaboravne beogradske „Kose" Branimir Zogović, već uveliko „Meksikanac", prihvatio je Đukinu ideju da se promocija obavi u njegovoj kućici u cveću. Bog sveti će znati odakle su njih dvojica doveli tako ugledne goste koje će uveseljavati fantastični marijači, kad tadašnji televizijski as Goran Milić obavi svoje promotivne govore.
U isto vreme Barselona je imala promociju svojih olimpijskih namera pred tri hiljade zvanica u luksuznom hotelu „Čapaltepek". Šta su te noći preko svojih veza sredili Julijus i Zogović, ne znam – tek, promocija Beograda, među nama rečeno, koja je po broju ljudi više ličila na svetonikolsku slavu kod nekog boljeg srpskog domaćina, dobila je u medijima mnogo veći publicitet nego raskoš na susednoj katalonskoj promociji. Naravno, Barselona će docnije dobiti Olimpijske igre, ali Đuka i Zoga zbog toga neće biti krivi.
Na koncu, čim je završeno Svetsko prvenstvo, sa televizijskim kolegama Vladanom Stojakovićem i Milojkom Pantićem otišao sam u Kankun, u goste tamošnjem treneru Tihomiru Jelisavčiću. Na aerodromu u ovom gradu zmija, koji je pre nas posetio dalekih sedamdesetih samo Tito, Tike nije bilo u zakazano vreme, a u našem susretu sa užasom desilo se: Tika je u noći finalne igre poginuo u saobraćajnoj nesreći. Smesta sam pozvao Đuku.
„Ne cmizdri, stišaj uzbuđenje, upoznaćeš u teškom času dobrotu meksičkog naroda. Doći će kod vas trojice Ečeverijina sekretarica, bićete sedam dana gosti guvernera provincije Jukatan, sve dok ožalite Tiku..."
Tako je bilo jednom u Meksiku. Nezaboravno, kada je uz vas „Politikin" moćnik Đuka Julijus, novinar sa „zida besmrtnih" na četvrtom spratu.
Dobrivoje Bobi Janković
[objavljeno: 25/01/2008.]
