Izvor: RTS, 27.Mar.2013, 17:09   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ispunjenje sna pod Goricom, 3. deo

Ekskluzivno za Internet portal RTS-a, Matija Jauković izveštava iz Crne Gore.

Roj Hodžson predvodi kolonu, odmah iza njega kapiten, Stiven Džerard... Naravno, iza njega čitava reprezentacija, ali mislim da ih, od prisutnih niko nije primetio! Svi su čekali Stivija. I svi su pre toga imali oskarovski scenario za taj trenutak, ali je sada bio potpuno bio neupotrebljiv! Kako je izašao iz hotela, tako su svi zanemeli.

Dok su prolazili, Džerard se svakom po naosob >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << javio, uz namig i klim glavom, i rekao: "Samo da napravimo krug, i dolazim kod vas, ok?". Svi su povikali naravno, naravno, kao da je stvarno zavisilo od nas da li će nastaviti šetnju ili ne!

Taman kako su odmicali, ja se okrenem ka druaru, koji nije toliki fan Džerarda, više je pošao zbog avanture, a on potpuno oduševljen kaže:"Kakav gospodin". Jednostavno, dok je veđina ostalih igrača išla u grupicama sa slušalicama i nosem u oblacima, Stivi, sa rukama u džepovima i osmehom, svima se javio i obećao da će doći.

 

Taj krug koji su pravili činilo se da traje 20 dana a ne 10 minuta. I kad smo videli da se vraćaju, jedan zajapureni debeljan se zaleteo sa fotoaparatom na igrače, pomislio sam ako nam sada zabrane da se slikamo sa njima zbog njega, biće mu to poslednji pokušaj trka u životu, majke mi! Na sreću, imali su Englezi strpljenja, Stivi je ispunio obećanje. Slikao se i potpisivao sa svima dobrih 10 minuta, i popričao sa svakim po malo. I sa mnom. Ali bar ću to zadržati za sebe. Bar nešto.

Ali, ljudi, čitava ekipa je ušla u hotel, on je ostao da se druži sa nama. Svaka mu čast. Ispoštovao nas je maksimalno!

A da... Sjajna fora! Glen Džonson je išao prvi u povratku, i ja ga pozvah da mi se potpiše na Liverpulov dres dok Stivi ne pristigne. Potpisuje se on meni na dres, i dok jos drži marker u ruci, mene Vlada (drugar) vuče za ruku i viče: "Bataljuj Džonsona, evo ga Džerard". Kapiram da je Džonson bio zbunjen za nagradu!

Uglavnom, svi smo dobili ono što smo hteli! Ali, zamislite, ispred nas Runi, Defo, Kerik, Milner... Niko ih nije ni pogledao! Nikom nisu bili zanimljivi!

Dok smo išli kući, potpuno oduševljeni, spremali smo se mislima za utakmicu! A to je posebna priča, iskomplikovale su se naše karte, čas ih ima, čas ne, išli smo sa kraja na kraj grada za njih! I na kraju nema!

Pomislili smo, nema veze, i ovo je više nego sto smo tražili od ove avanture! Kad negde oko 18 sati zove me čovek i kaže da dođem po karte. Vlada i ja u taksi i na drugi kraj grada. Taksi je u Podgorici neverovatno jeftin. Neverovatno! Ne znam kako se taksistima isplati uopšte! Mislim, nije Podgorica veliki grad, ali sa kraja na kraj grada i nazad, sa čekanjem, 2,60 evra! Smešno!

Uzeli smo karte i vratili se u centar, gde smo sa mojim bratom seli u jedan pab, gde su i engleski i crnogorski navijači zajedno čekali meč. Atmosfera je bila fantastična! Svi pomešani, pevaju navijačke pesme, uz hektolitre piva. Mi smo obrnuli po koju turu, popričali sa Englezima o mnogo čemu... Zaključak, mnogo hladni ljudi, dodirnih tačaka nemamo! Super za druženje, ali njima ne možeš da objasniš ni istoriju Jugoslavije, ni veličinu derbija Crvena zvezda - Partizan, mislim oni klimaju glavom, ali ne možeš to njima rečima da objasniš!

Posle 5-6 tura, krenusmo na stadion, karta kaže "Sjever galerija", gde su najvatreniji crnogorski navijači - sjajno! To smo i hteli, da osetimo atmosferu na najbolji način!

Čekamo u redu ispred, koji ide toliko sporo, da su ljudi krenuli polako da se nerviraju! Sat i 45 minuta smo se gurali da uđemo! U pojedinim trenucima je izgledalo da je kordon policije gubio strpljenje za uvrede, psovanje i guranje, i da će reagovati! Ali nisu, sjajan posao su obavili!

Uđosmo nekako, našli neko mesto na prepunoj tribini, do meča je ostalo desetak minuta...

Nastavak na RTS...