Izvor: RTS, 26.Mar.2013, 16:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ispunjenje sna, pod Goricom 1. deo
Ekskluzivno za Internet portal RTS-a, Matija Jauković izveštava iz Crne Gore.
Jedan telefonski poziv bio je dovoljan da u roku od "odmah" napustim kancelariju, pozdravim se na brzaka sa kolegama, i krenem na put. Nisam se čak ni šefu javio! Jesam, posle pola sata, kada mi je došlo do glave!
"Imaš dve karte, je l' ideš?", pitao me je glas sa druge strane žice. Prvi deo rečenice je najbitniji. Meni naravno.
Mislim da će me mrzeti pola Crne Gore, jer >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << sam jedan od srećnika koji ima kartu za današnji meč. Kako sam došao do njih, ne pitajte!
Ali najbitnije je da sam bio na putu, u glavi! Kako ću do tamo, i sa kojim parama, nisam imao pojma! Ali, znao sam da idem!
Nazvao sam drugara i u kratkom postupku - idem na utakmicu, hoćeš sa mnom - ček' da vidim da li mogu da pozajmim pare -...čekam, i cupkam nogom, ipak nije to to ako ideš sam na utakmicu... - idemo! Savršeno! Saznali smo za par minuta kada imamo bus, koliko su karte i shvatili da krećemo!
Prvo da razjasnim čemu ovoliko uzbuđenje! Moj omiljeni igrač u istoriji fudbala je Stiven Džerard! Ali svakako, navijaću za Crnu Goru, iz petnih žila.
Ali, moram biti iskren, ogromnog udela ima Stivi. U godinama je (koliko god to bilo bolno za mene, moram priznati), i do sada najbliži Beogradu! Sad ili nikad! Doduše, nije isto gledati ga u dresu Liverpula, i Engleske, ali 'ajd sad!
Dakle, moram gledati Stivija u akciji.
Stigao sam u sobu, čiji zid, iako sam odavno izašao iz puberteta, i dalje krasi Stivijeva slika. Oni koji me poznaju znali su šta će me najviše obradovati za rođendan!
Elem, krećem da se pakujem, sa tolikom tremom, kao kad prvi put idete na putovanje bez roditelja. Znate taj osećaj?
Krenuo sam da se pakujem, brzinom svetlosti, iako autobus polazi za, cirka, četiri i po sata!
Ljudi, ja sam, za putovanje od 3-4 dana, u torbu (planinarsku, onu ogromnu) spakovao dva para farmerki, tri duksa, patike, čizme, kaput, džemper, jaknu.... Činilo mi se da nosim džak cementa, a ne torbu! I to na tri dana!!!
Kada se u obzir uzme i da na stanicu nisam otišao nag (mada je u tom trenutku bilo sve moguće), jasno je koliko sam stvari poneo! Pa toliko nije potrebno ženama za 10 dana na moru!!! Ma, izgledalo je kao da se selim u Podgoricu!
A da, najbitnije stvari u torbi - dva Stivijeva dresa, jedan beli, jedan crveni, ako nekako uspem da se probijem do njega u toku dana kako bi mi se potpisao na njih! A poneo sam, definitivno ćete pomisliti da nisam normalan, i jednu "adidas" patiku u kojoj igram mali fudbal, pa da, ako se potpiše već na ova dva dresa, da onda švrljne nešto i po njoj!
Kada me je drugar, koji ide sa mnom, video sta nosim sa sobom... Pa možete zamisliti njegovu reakciju!
Gledao je moju torbu, a onda tužno svoj koferčić, i nije mu bilo jasno ko je pogrešio - ja ili on! Ali, kada je video koliko se smejem, znao je - ja sam mentol!
Stigli mi na stanicu, nismo putovali zajedno još od ekskurzije u četvrtom gimnazije, sjajan osećaj! Autobus poluprazan, izvrnuli se na po dva sedišta, i put pod noge!
Naravno, nije autobus ni izašao sa početne stanice, meni je sendvič već bio do pola pojeden. Stara navika iz srednje skole. A da, sendviče naravno napravila njegova majka, ja nisam ni to ni vodu, ma ništa!
A ni ne znam da li ću ispuniti cilj, ali kako kaže Derek Troter, još jedan heroj mog detinjstva: "Ko reskira - profitira".
Sada znam da se snovi ostvaruju! A uveče svim srcem uz Crnu Goru!
Ispunjenje sna pod Goricom, 1. deo
Izvor: RTS, 26.Mar.2013
Ekskluzivno za Internet portal RTS-a, Matija Jauković izveštava iz Crne Gore...Jedan telefonski poziv bio je dovoljan da u roku od "odmah" napustim kancelariju, pozdravim se na brzaka sa kolegama i krenem na put. Nisam se čak ni šefu javio! Jesam, posle pola sata, kada mi je došlo do glave!.."Imaš dve...
