Izvor: Politika, 03.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bobekove fudbalske munje
Stjepan Bobek danas puni 84 godine. Igrao sam protiv njega i njegovog Partizana, zatim sam imao sreću da igram s njim u istom timu, istina vrlo kratko, a još je važnije što mi je bio i trener.
Bobek nije bio borac, radnik na terenu, koji izgara svih 90 minuta. Njegovo poimanje fudbala se kretalo oko neponovljivih poteza, lucidnih rešenja, koji blesnu kao munja, odluče utakmicu i ostanu da se o njima priča. Odu u nezaborav. Povodom njegovog rođendana opisaću samo dve takve munje. Jedna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je s utakmice koju sam posmatrao, a druga, malo neobičnija, s treninga.
Prva je s polufinala Kupa Jugoslavije 1957. Partizan - Šibenik (7:0) na Stadionu JNA. Tada sam bio prvotimac titogradske Budućnosti koja je tog istog dana igrala drugu polufinalnu utakmicu s beogradskim Radničkim.
Kako sam imao nameru da pređem u Partizan kradom sam razgledao prostorije na lepom stadionu i ispred svlačionice video gužvu u čijem je centru bio Bobek. Čuo sam kako su ga saigrači nagovarali da, ipak, zaigra, iako je koliko juče došao iz Rogaške Slatine posle jednomesečnog oporavka od napada žuči. I Štef je pristao.
Pred kraj prvog poluvremena sjajni half Kaloperović je u punom sprintu prešao liniju koja označava polovinu igrališta i odigrao rezantan pas po zemlji ka Bobeku, koji se nalazio ne mestu centarfora, otprilike tridesetak metara od gola Šibenika. Kaloperović je nastavio putanjom desne polutke očekujući klasičan dupli pas.
Bobek je shvatio nameru svog desnog halfa, ali, pošto je osećao fudbal do najtananijih finesa, tu zamisao je napustio čim je dodirnuo loptu. Bio mu je dovoljan treptaj oka da smisli magiju. Prvo je, potezom ružnog imena "lažnjak", prevario kompletnu odbranu Šibenika, Kaloperovića, ostale saigrače, sudijsku trojku i sve gledaoce. Tim neočekivanim pokretom je sve koje sam nabrojao poslao u "klasiku", a loptu sasvim neočekivano uputio na levu stranu Miri Markoviću. Iako je krilo Partizana bilo poznato po tome da često ne prati akcije svog tima ovog puta je, ipak, videlo kakav mu poklon šalje Bobek, pa je iz punog sprinta punom nogom poslalo pravu bombu koja je iznad golmanove glave fijuknula u mrežu.
Mada je to bio jedan od najlepših golova postignutih na tom stadionu, ipak je u dužem pamćenju ostala njegova priprema izvedena u radionici velikog maga. Najbolji dokaz za to bio je nesvakidašnji prizor: svi igrači Partizana su poleteli da čestitaju Bobeku, a ne strelcu, što su uradili čak i igrači Šibenika.
Drugi potez se dogodio u sali ispod istočne tribine. Igrali smo mali fudbal sa strunjačama kao golovima. S nama je igrao i Bobek, iako nam je bio trener.
Video sam ga samog na nekoliko metara ispred strunjače i dodao mu loptu. Primio ju je kako treba i krenuo ka Jusufiju, koji je pokrivao strunjaču. Bilo je to kao sudar vrhova, a oko visokih vrhova se viju snažni vetrovi.
Bobek je zamahnuo dva-tri puta, ali Jusufi nije "progutao mamac". Ostao je na svom mestu vrebajući pravi i jedini trenutak da napadne i oduzme loptu. To je najviše voleo, što je znao i Bobek, jer je njegov mladi as bio bek-napadač.
Zato mu je "pružio" priliku za napad. Okrenuo se s loptom ka našem golu kao da stavlja do znanja da, ipak, nema rešenje, pa gleda kome da preda loptu. Ali, upravo tada je bio najopasniji. Jule je naseo na trik i napustio gol-strunjaču. Mag je samo to i čekao, pa je, iako okrenut leđima, petom poslao loptu pored Jusufijeve stajne noge u gol. Majstor odbrane je majstoru napada pružio ruku zbog neodbranjivog poteza.
Toliko za ovaj rođendan uz srdačne čestitke slavljeniku. Za sledeći ćemo se setiti još nekih "munja" velikog majstora fudbalske igre.
[objavljeno: ]
