Izvor: Politika, 26.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bend šarma i seksipila
Maja Volk, profesor dramaturgije na tri akademije, dvostruki doktor nauka, pevačica latino-melodija, samohrana majka troje dece, svojim postupcima može da bude primer za ugled svima umornim od života
Ona pripada prvim borbenim redovima kulturnog života u Srbiji. Po obrazovanju je dramaturg sa dva doktorata. Predaje filmsku dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kao i na akademijama u Novom Sadu i Banjaluci.
Pored toga je i pisac desetak knjiga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poezije i proze za odrasle i decu. Svira klavir i gitaru, izuzetna je pevačica latino-muzike i portugalskog fada. Peva na desetak jezika, a govori pet: engleski, francuski, španski, italijanski i portugalski.
Maja Volk je kćerka jedinica glumice Mirjane Kodžić i filmskog i pozorišnog kritičara prof. dr Petra Volka. Samohrana je majka s troje dece.
Šta pamtite iz doba odrastanja?
U vreme kad smo živeli u Ulici neznanog junaka, uz kasarnu na Dedinju, odlazila sam, s pet-šest godina, kod vojnika, skupljala čaure... Pored toga odrasla sam uz mamu u Beogradskom dramskom i u Savremenom pozorištu. Čuvale su me garderoberke, scenski radnici su me učili da igram šah.
A kako je bilo u školi?
Na polugođu drugog razreda su me kao izuzetnog đaka prebacili u treći razred. Tako sam gimnaziju završila sa 17 godina, a dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti kad sam imala 21. Paralelno sam išla i u muzičku školu. Bila sam tada, sa sad slavnim Duškom Bogdanovićem, prvi gitarista Beograda. Zbog nas je u muzičkoj školi „Josip Slavenski” otvoren odsek za gitaru! Gitara i glas mi već pet godina omogućuju da, sa svojom decom, živim veoma dobro. Od sviranja i pevanja zarađujem mnogo više nego kao profesor na tri akademije!
Koga pamtite iz onog doba?
U našu kuću su dolazili umetnici svih opredeljenja. Veoma mi se dopadala Milunka Lazarević, šahovski velemajstor, pa reditelj Mile Ognjanović, glumice Branka Mitić, Veca i Milka Lukić... Na fakultetu sam se družila s onima koji su učili glumu. Bili su tu i Mira Karanović, Ljiljana Blagojević, Merima Isaković, koja je moja generacija, pa Aleksandra Jovićević s kojom sam prošla kroz sve škole, a sad obe predajemo na fakultetu...
Da li ste imali vreme da se bavite sportom?
Od malena sam obožavala klizanje i skijanje. Počela sam na Bledu, u Sloveniji, u školi klizanja, a nastavila na Tašmajdanu.
A kako održavate formu?
Za sviranje i pevanje u bendu pripremam se vežbama na svim spravama koje tome služe. Kod kuće imam i veliki trenažer. Tu su i TV kasete Džejn Fonde za kućnu gimnastiku. Ona mi je godinama „trener”. U teretane odlazim i kad sam u Banjaluci i Novom Sadu...
Kako ste vasapitavani?
Gotovo spartanski. Jedino sam bila razmažena kad je bilo reči o poslu. Što god sam želela da učim, pišem i radim bilo mi je dozvoljeno. A što se ticalo izlazaka, i u vreme kad sam bila na fakultetu, morala sam da budem u kući do deset uveče!
A posle završenog fakulteta?
Nastavila sam školovanje u Parizu o trošku francuske vlade. Dok sam pripremala magistarski rad moj drug Dobrica me pozvao u Australiju da mu budem kuma. U Sidneju sam se, nešto kasnije, i udala za australijskog saksofonistu Dereka. Ali, na venčanju u pravoslavnoj crkvi sam shvatila da je alkoholičar. Već tada sam znala da je to kraj braka, pa sam se razvela, praktično, pre nego što sam se venčala...
U kom smeru ste tada krenuli?
U Australiji sam napisala svoj prvi roman „Mrtve lutalice”. Ipak, taj život, sa „one strane” planete, mi se smučio. Vratila sam se u Beograd da se smirim, ali sam vrlo otišla u Stokholm. Za doktorat sam izabrala „Poetiku Augusta Strindberga”, oca modernog pozorišta, pa sam dobila stipendiju švedske vlade. Posle toga sam se udala i u tridesetoj godini rodila Teodoru (18), koja sad studira dramaturgiju. Godinu kasnije sam dobila Milenu (17), koja namerava da upiše glumu, a potom i Mihajla (13), koji voli gitaru i matematiku.
Šta je bilo s njihovim ocem?
Zvao se Miroslav Živković. Govorim o njemu u prošlom vremenu zato što je on za mene bivši. Jednog dana mi je samo rekao: „Mi smo dva sveta” i otišao. Ipak, taj razvod je na mene delovao stimulativno. Bio mi je to najbolji događaj u životu, a bili smo u braku 16 godina. Što sam zamislila to sam i ostvarila. Kao zaljubljenik u film pripremila sam drugi doktorat: „Dramaturgija modernog američkog filma”, koji je objavljen kao knjiga.
Koji doktorat izdvajate?
To je onaj treći za koji nemam zvaničnu potvrdu neke ustanove. Naučila sam moju stariju kćerku Teodoru da i pored veoma oštećenog sluha govori, svira i peva. Taj uspeh je i plod moje i njene upornosti. Zaklela sam se sebi da ću naći put do srca i duše moje Teodore. I uspele smo... Ona je sad potpuno svoja u svakom smislu te reči.
Kako ste živeli?
Pisala sam knjige, radila na fakultetu... Kao doktor filmologije bila sam član mnogih žirija na festivalima širom sveta. U toj profesiji ne mogu da se zarade pare, ali može da se obiđe svet. Na putovanja sam uvek vodila i decu, kao što su mene vodili moji roditelji. A istovremeno sam, uz posao u Beogradu, počela da radim i na akademijama u Banjaluci i Novom Sadu.
Sve zbog novca?
Uglavnom, ali ja baš i volim moj posao. Odnos sa studentima me hrabri i greje. Ali, da bih stigla do više novca, jer ostala sam pre pet godina sama, i gitara mi je bila rešenje. Tako sam počela, diskretno, da sviram i pevam po klubovima. Prvo kod violiniste Jovana Kolundžije u „Gvarnerijusu”, a sad, posle pet godina, imam svoj bend „Borogodo”. Svirala sam i pevala na oko 65 mesta samo u Beogradu, priredila 20 koncerata širom bivše zemlje. Moj opus je latino-muzika.
Šta u prevodu znači ime benda „Borogodo”?
To je portugalska reč koja se teško prevodi, ali ja volim da je opisujem. To je ono što kod muškaraca imaju Šon Koneri, Mel Gibson, Antonio Banderas, a kod žena Merlin Monro, Šakira i – ja! Ime mog benda se može opisati kao miks dve naše reči: šarm i seksepil... Tako nas je krstila savetnica brazilske ambasade dr Ružica Mara Andrejević, čiji je otac Srbin, a majka Brazilka. Na koncertima nas, sa igračima tanga, ima osam do devet, a bazično nas je četvoro. Svi sviramo, a samo ja pevam.
Ko su Vam uzori?
Ja sam alt i najbliže su mi Marija Dolores Pradera (Španija) i Amalija Rodrigez (Portugalija). A onda smo prešli na Kubu, Peru, Argentinu... Pevam i argentinski tango, iako su ta muzika i ta igra muška stvar. Tu mi je uzor Mersedes Sosa... U Novom Sadu, na radiju, imam emisiju „Tangero”. Reč je o istoriji tanga. A napisala sam i dramu koju sam dala Pozorištu na Terazijama. To je muzičko-plesna tango priča.
Gde sad svirate i pevate?
Utorkom u „Sansetu” na Adi, sredom u čileanskom restoranu „Santijago”, četvrtkom u klubu „Tajna”, petkom u kafeu „Če Gevara”, koji je sad zatvoren zbog prodaje Robnih kuća Beograd, a subotom u kafe muzik-baru „Stepenice”. U „Kult teatru” svakog meseca imamo veliki koncert. Članovi mog benda su ljudi raznih profesija: advokat, tehnolog, zubar, tužilac... To je intelektualni bend. Ovo i radimo iz velike ljubavi. Spajamo lepo i korisno...
Da li ste svirali na svadbama?
Više puta. Obično kad se venčava neko iz zemalja kojima je latino-muzika deo života. Kad se Ekvadorka u Dobanovcima udavala za Srbina onda sam tu bila kao poklon evadorske ambasade. Otpevala sam i pesmu „Cola kuenkana”, a cela njena familija je ridala... To je bilo kao kad bismo mi došli na Ande, a tamošnji Indiosi nam na srpskom otpevali „Tamo daleko”.
Šta Vam na sve kažu deca?
Ranije sam bila neprestano uz njih, a sad im i odgovara da ih malo oslobodim svog prisustva, mada smo u toku dana često zajedno. I Teodora je imala svoj bend. Zvali su se, onako ženski, „Eva”. Milena ima pevačke ambicije, a Mihajlo je sad „pobegao” kod tate. Hoće malo da bude u muškom društvu.
Kakav imate odnos s bivšim mužem?
Razuman. Nije u braku, ali živi s veoma finom ženom koja je prihvatila moju decu vrlo lepo. Baš sam zadovoljna.
A Vi?
Sveže sam zaljubljena u instruktora argentinskog tanga Danijela Lončara. Zajedno smo i kad radimo. Vrlo sam srećna što sam, najzad, našla čoveka koji može u svemu da me prati, jer moja energija i stalni oštar tempo dosta odbojno deluju i na prvi pogled. Bavi se i aikidom, a u kombinaciji sa tangom to je prava stvar. S njim mogu da se opuštam i da uživam u običnim odnosima koje sam ranije doživljavala kao gubljenje vremena.
Slavko Trošelj
[objavljeno: 27/01/2008.]
