Izvor: Kurir, 29.Okt.2010, 09:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VUK
Počeo je Sajam knjiga. Velika žurka taštine i bola. Ko uđe, kajaće se. Ko ne uđe, kajaće se. Šest stotina štandova. I na svakom pisce nude pićem. I to za džabe. Strasna sedmica srpskih pisaca. Veliki dani knjige. Trideset tri godine idem na Sajam knjiga. I isto toliko puta sam pisao o sajmu.
Počeo je Sajam knjiga. Velika žurka taštine >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << i bola. Ko uđe, kajaće se. Ko ne uđe, kajaće se. Šest stotina štandova. I na svakom pisce nude pićem. I to za džabe. Strasna sedmica srpskih pisaca. Veliki dani knjige.
Trideset tri godine idem na Sajam knjiga. I isto toliko puta sam pisao o sajmu. Šta se izmenilo? Pisci su odavno i poniženi i marginalizovani. Tih sedam dana godišnje je jedino vreme kad su pisci na listi interesovanja novina.
Sve je isto samo nema više „Prosvete“, „Bigza“, „Narodne knjige“... Sve je isto samo što više ne navraćaju Pekić, Bulatović, Kiš, Ćopić i Desanka. Sve je isto samo što nema više onih koji su sajam doživljavali kao najveću kafanu na Balkanu. Nema Ambrozija Maroševića, Milisava Krsmanovića, Ace Sekulića, Brane Petrovića... Danima i mesecima se posle pričalo ko je od izdavača imao najbolju rakiju. Ko je od izdavača imao najbolji viski. Ko najbolje vino.
Sve se promenilo. Nekad su se pisci vraćali natovareni knjigama - poklonima izdavača. Sad knjige poklanjaju retko. I to uglavnom one koje su osuđene da čame u magacinima.
Ovo je Soros sajam. Velika hobotnica Soros fondacije u sprezi sa partiokratijom. I mnogo mladih ljudi sa kesama punim knjiga i prospekata. Kakav je to sajam na kojem nećeš sresti Momu Kapora? Kakav je to sajam na kojem nećeš videti Miodraga Bulatovića kako uzima brojeve telefone od prelepih dugonogih hostesa? Nema čak ni „Perovih kioska“ s hranom. Uzalud u podne svira orkestar u „Šestopola“!
Kafana je prazna. Nema direktora koji vode pisce na ručak, nema potpisivanja računa. Mi smo potpisivali knjige, a oni račune za klopu i piće.
Ribari ljudski duša još nisu stavili skroz svoju šapu na sajam. Na štandu „Princip presa“ srećem Miroslava Kusmuka. Sad je Miroslav u kolicima. Teško pokreće ruke. Teško mi je da ga pitam bilo šta. Na licu mu osmeh, a mi smo odavno zaboravili da se smejemo. Kao junak ruskih romana, bacio se na pisanje. Na reč koja će ostati iza njega. Svu noć čitam njegov roman „Vuk“. Nije pisao o ratu. Pisao je o vučjem čoporu. Retke su knjige, koliko to nisu knjige za decu, koje govore o vukovima. Ovo je roman o životu u vučjem čoporu. Nikakva ratnička naglabanja. Nikakva priča o junaštvima i izdajama.
Svanulo je kad sam završio čitanje. Odavno nisam probdeo noć sa knjigom. Ali Sajam knjiga je. Negde se sigurno sedelo do zore. Negde su pevali mrtvi pesnici. Ovaj sajam je sajam dvadeset prvog veka. Drugačija pravila sada vladaju. Pravila vučja. Pravila drugog vremena. I već nekoliko godina najbolje prodavanog pisca Marka Vidojkovića. Ljudi ljudići gamižu podamnom dok sedim na vrhu kule koju su napravili usred sajma „Mono i Manjana“.
