Izvor: Blic, 13.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naši tihi noćni susedi
Od ukupnog broja svih sisara na našoj planeti - zečeva, majmuna, medveda, krtica, lavova... i svega drugog što majka rađa i doji, uključujući tu i šest milijardi ljudi - jednu četvrtinu čine slepi miševi! A za one što loše stoje sa matematikom, može i ovako: u Beogradu ih, recimo, ima više nego vrabaca!
I nema ih previše. Većina se hrani insektima i tako reguliše njihov broj u prirodi, uništavajući, poput prirodnog insekticida, mnoge vrste koje su štetne po zdravlje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ljudi, životinja i poljoprivrednih kultura. Zbog toga su slepi miševi u većini zemalja, pa i kod nas, pod posebnom zaštitom.
Ove životinje obično love noću, a odmaraju se tokom dana, viseći naglavačke u pećinama, šupljem drveću, pa čak i u zgradama. Neke vrste slepih miševa žive same, a neke u skupinama od hiljadu i više jedinki. Mnoge ženke skupljaju se u „obdaništima" - kolonijama u kojima ostavljaju svoje mladunce da se zajedno greju jedni do drugih dok one odlaze u lov.
Pećine predstavljaju jedno od najvažnijih boravišta slepih miševa, a Sesalačka pećina kod Sokobanje važi za najnaseljenije takvo stanište u Srbiji.
Do nje se stiže skretanjem sa osmog kilometra dobrog asfaltnog puta prema Knjaževcu, ka selu Sesalce, a odatle već nema dalje... Pećina je prošle godine zalaganjem opštinskih vlasti osvetljena, a ulaz u nju uređen, pa obilazak predstavlja prijatan izlet. Ali...
Nije baš sasvim slučajno što su slepi miševi kroz vekove povezivani s vračarama i što ih i u horor filmovima ima više od vrabaca. Krila su im od kože koja je čvrsto razapeta između dugih prstiju njihovih šaka i gležnjeva, a glava... to valjda samo šišmišica može da voli.
Posetiocima dostupan deo pećine je hodnik koji se praktično spaja u prsten. Na koju god stranu radoznali turista, željan susreta sa šišmišima, da krene, već desetak metara posle ulaza naići će na njihove tragove - debele naslage izmeta prekrivaju tlo svedočeći o napred pomenutim skupinama od hiljadu i više jedinki. U zavisnosti od godišnjeg doba - zimi ih ima neuporedivo više - pogled usmeren ka mestu na tavanici iznad ovakvih „tepiha" zaustaviće vam se ili na crnim grozdovima, ili ćete u polumraku razabirati pojedinačne životinje koje su tu ostale ko zna zašto - možda zato što su bolesne, ili su jednostavno lenje. Ili su uginule, pa kad im priđete sasvim blizu - s jezom! - vidite providna krila šišmiške mumije.
Ni oni živi ne bune se kad im se unosite u lice. Istina, ne svi, i ne uvek. Neki će otrpeti sevanje blica sa dvadesetak centimetara, dok će drugi, ničim izazvani, leteti oko vas i pištati kao da ih koljete.
Slepi miševi, naime, dele se na dve grupe. Prvu čini porodica letećih lisica - imaju glave nalik na prave lisice - koje se hrane , , i , a u potrazi za hranom koriste svoje krupne oči i oštro čulo mirisa.
Svi ostali su uglavnom : hrana su im , sitni sisari, , ptice, pa čak i ribe! Najčešće love noću, tako što kroz nos ili usta ispuštaju piskavi zvuk visokog tona, a velikim ušima hvataju odjek koji im se vraća. Tako, poput radara, vide okolinu pa velikom brzinom mogu da se ustreme na insekta u letu, čak i po mrklom mraku.
E, taj zvuk, ume da bude... sam po sebi, pištanje kao pištanje... ali predstavite sebi kamene hodnike sa ukrasima koji se preteći nadnose, polumrak koji naginje mraku, ona iskežena lica koja samo šišmišice mogu da vole, a koja ste vi videli izbliza... i roj brzih senki... e pa, tada glasanje slepih miševa ume da bude pravi horor!
A ima ko to voli...
U svakom slučaju, okolne šume po izlasku iz pećine nekako budu zelenije. A kad sunce zađe, budete svesni da nikako niste sami u mraku.
