Izvor: Blic, 29.Mar.2009, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Igraćemo i kad nam uzmu šest odsto
Borim se, borim, borim sa sobom, bolna sam dušo, bolna za tobom." S prvim taktovima stare balade podijum za igru restorana „Vojvodina" već je bio pun kao šipak. Žurka je počela i novobeogradski penzioneri plesali su sve u šesnaest. I tako je svakog ponedeljka i četvrtka od 18 do 22 sata. Veseli se, uživa, udvara. A godine" Koga briga za godine!
Nekad sam imao po jednu ljubav u svakom gradu, pesma Željka Samardžića dodatno zagrejava atmosferu. Deka u besprekorno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ispeglanom odelu i s brižljivo potkresanim brcima šmekerski prilazi gospođi koja kao da je upravo stigla od frizera, u šarenoj bluzi koja je ko zna koliko godina čamila u ormaru. Za svaki slučaj „izabrana" dodatno popravlja uvojke i prihvata poziv na ples. A lice kavaljera, ko pogođeno refrenom „9.000 metara na nebu", preplavi pobednički osmeh.
– Ovde većinom dolaze samci, ljudi koji su izgubili životnog saputnika. Ima i bračnih parova, ali ima i žena čiji muževi ne vole ovakvu vrstu druženja, pa one dolaze same da se opuste i daju sebi oduška od svakodnevnih obaveza – priča Rada Pavlović, glavni organizator penzionerskih žurki.
Rada je penzioner IMT-a, ženica puna pozitivne energije koja se na podijumu pretvara u umešno zavrtanje kukovima. Ali „vrte" svi, oni koji su tek prebacili pola veka i oni koji polako otvaraju vrata devedesetih. Reuma i penzionerska depresija ovde ne stanuju. Đuska se, cepa kolce, pleše. U parovima, ali u zanosu često i sa samim sobom. Il’ sa voljenima kojih više nema, ko zna?
A ko misli da ljubav ovde ne zaluta, grdno se vara. Pa i Gete se u šezdesetoj godini zaljubio u mladu Minu, a u sedamdesetoj prosio ruku male Ulrike!
– Ima dosta novih brakova, a ljudi se najbolje upoznaju na izletima gde provedu čitav dan zajedno – kaže Pera Batinica, predsednik Saveza penzionera Novog Beograda, kako kaže, najveće penzionerske organizacije na Balkanu.
Na teritoriji ove opštine živi 66.000 penzionera, a oni koji su članovi Saveza plaćaju simboličnu godišnju članarinu od 120 dinara. Osim članarine, kaže Batinica, Savez nema druge prihode ili budžetske dotacije, a sve događaje, slavlja, izlete, boravak u banjama i letovanja, organizuju aktivisti volonteri. Za ovo leto u pripremi je aranžman za Grčku, deset noćenja sa prevozom 16.000 dinara na osam mesečnih rata. A ulaznica za redovno druženje u „Vojvodini" košta 100 dinara, a tim novcem plaća se i Zoki bend u kom pevaju Zaga Žegarac i Marinko Rondovića.
– Izuzimajući vojne penzionere, koji su se kolektivno priključili Krkobabićevom PUPS-u, mi nismo članovi nijedne stranke – kaže Pera Batinica, ističući da se politika na žurkama i ne pominje.
Ali o seksu se i te kako priča. Ipak je 21. vek, a još je Ciceron tvrdio da je starost doba i mnogih zadovoljstava. Ne samo u evociranju uspomena koje naviru sa svakom novom pesmom. „Rjabinušku" smenjuje „Čaj za dvoje", a onda Marinko zavrće na merak – „Devojčice mala, ti si moje srce otrovala."
U pauzi Lela Jović čita poeziju. Ova energična šezdesetogodišnja plavuša udovica je već 22 godine. Sama je odgajila tri sina, a u druženju s penzionerima pronašla je lek za samoću.
„Man’te se ljudi uspomena nežnih", predivna balada otvara novi muzički blok. Sledi brži ritam, a onda kolo. Od 160 ljudi malo ko sedi.
– Laku noć gospodine, frizura vam je večeras bila sjajna – zadirkuju se na rastanku dva brata po ćeli.
Vedrog duha trude se da za života budu onakvi kakvim je Borhes sebe zamišljao kad bi mogao ponovo da se rodi – ne tako savršeni, a mnogo više opušteni. I biće tako svakog narednog četvrtka, pa i onda kad njihove mizerne penzije, zbog sramne odluke Vlade o uvođenju solidarnog poreza, budu umanjene za šest odsto.
Tito mi je rekao: Idi da se umiješ!
Trivo Glušica, pukovnik i nosilac Partizanske spomenice, jedan je od najstarijih posetilaca penzionerskih žurki. Posle rata službovao je na Dedinju, gde je držeći stražu jednom prilikom zaspao tik ispred kancelarije Josipa Broza.
– Probudio me je Luks, maršalov pas, a Tito mi je i rekao: Sredi se malo i idi da se umiješ! Ali bio je čovek i nikakve sankcije nije preduzeo – priča čika Trivo, i dodaje:
– Da mi je naći kakvu dobru udovicu!
Kad čika Drakče namigne
U poodmakloj dobi (kažu da mu je preko osamdeset) i sa snežno belim vlasima kose čika Drakče je neumoran u đuskanju i još neumorniji u deljenju komplimenata damama. Kada je jedan stalni posetilac „Vojvodine" u toaletu izrazio divljenje za njegovu energiju i upitao ga koliko ima godina, čika Drakče ga je šeretski osmotrio, namignuo mu i rekao:
– Tek sam prevalio šezdesetu.
